Друг председник центарфор

Уживам у преносима из српског парламента. Оно јест, помало је настрано ваздан слушати Бабића, Бечића, Мартиновића и Шутановца. Али, то се нуди, по врелини се не излази, рекла Мацура, не без флашице воде, ланене одеће, шеширчине за главу и наочара против УВ зрачења. Никако не смеју напоље по најгорој врелини они који су „хроничари”, како та звезда народног здравља говори. И њима слични, хоће рећи, сви блиски хроничарима.

И тако, скупштина остаје једина народна забава док напољу ври. Место где се у небеса подижу историјски успеси, а још се заводљиво говори о ономе што нас чека. И поред достигнућа каквих одавно није било, нама је лоше, али да ће бити боље у то нема сумње, а нарочито на сумњу нема права слабашна српска опозиција. Што нису нешто урадили док су били власт? Ето, нису, и сада ови који јесу морају да поправљају оно што је покварено до краја, али само они то могу.

Шта је овде уопште забавно? Рекао бих, летња шема, лаке теме, разбибрига за скептике, радост за наивне, рутински дебатни оквир за равнодушну чаршију. Слављење режима, чији су посланици претворили парламент у сенат апологије и стерилног тријумфализма. После вишечасовног тровања неизбежним физиономијама из званичне српске причаонице, остаје наталожена тешка депресија пред сазнањем о празнини која сачињава читав наш живот.

Свеједно, или скоро да је свеједно. Противтежа сагледавању ничега свакако јесте балкон градске скупштине. Било је неколико планетарних и европских подвига, млади шампиони и сва та лепота и дар чувају нам преостали део самопоштовања. Али, то кратко траје за нас који смо конзументи туђе славе и пролазне спортске моћи. Многи ће покушати да у њиховим подвизима нађу симболику за национално прегнуће: „Све можемо кад хоћемо!”

Та се такмичарска парола ипак не прима у наше животе, спорт је само игра, а живот не. Ни Новак Ђоковић није у стању да нам буде замена за све што недостаје. После успеха, шампиони се лепо дотерају, понесу своје трофеје и, све на челу с министром Удовичићем, построје се код председника Николића.

Увек је тако било, мада је Николић мало „дрвенији”. Тадић је, рецимо, свима редом „бацао коску”, покушавајући да покаже своју дорћолску једноставност. И њихови председнички преци радо су се сликали с победницима, њима је то много потребније него шампионима. Сетимо се само првог Вимблдона који је освојио Ђоковић. Неким чудом у његов приватни лондонски апартман ушуњали су се Тадић и Вук Јеремић, једва се човек пресвукао за пријем у част победника турнира.

Шта шефови држава говоре спортским шампионима? Ето, свака вам част, ви сте понос ове државе, бисери и драгуљи, ви сте оно најбоље што имамо, ви показујете шта све можемо кад запнемо и ујединимо се. Свака вам част, нација вам се диви, па и ја. И моја, овде присутна супруга, наравно.

Као учтиви гости, победници над свима у Европи или свету, донесу шефу државе и његовој свити неки поклон: дрес, лопту, медаљу, сувенир, обећање да ће бити још бољи. Онда се сликају, а кад дечаци од 17–18 година скандирају: „Хоћемо пензије”, председник им већ исписује решења: „То вам сле-ду-је!”

Наравно да им не следује, па ако су се они шалили, председник може бити није, и то еуфорично обећање президента могло је да забрине фискални савет, министра Вујовића и премијера Вучића.

Склон сам да предложим окретање ствари. Наравно, слављење победника је макар једнократни национални допинг, и њега се не смемо лишавати. Али, зашто да шампиони долазе „на ноге”, у дворове и резиденције где столују државни чиновници на највишим положајима. Морало би да буде овако: да победници приме њих и тиме им учине част, и тако поставе ствар на своје место. Ниједан од политичких дужносника нема заслуге за било чији тријумф, осим што се затекао на привременој дворској делатности. Па тако, ако Николић и супруга му желе да се похвале историјским фотографијама, нека скокну до стадиона, спортских центара или места где се ти људи окупљају. Наравно, кад и ако их шампиони позову.

Овако, и поред народног славља успеха тих изузетних људи, увек остане бљутав укус политичке злоупотребе туђих подвига, привид лагодног а у ствари лошег политичког маркетинга, у чему се лидери углавном сналазе као дустабанлије ослобођени фискултуре. А друг председник се може похвалити, да је, на пример, у своје време играо нападача у ФК Циглана.

Прошлог четвртка на балкону су славили шампиони из Атине ’95. Истинска слава не пролази, само су године исцртале своје трагове на лицима шампиона. И њима нико из елите, осим њих самих, не треба да би знали од чега су сачињени.

Истог дана, премијер је одговарао на питања посланика. Најавио је два велика славља до краја године. Радо бих да се провеселим! Било је речи и о афричкој грлици, транзитној птичици, на коју је надлежно министарство прогласило ловостај. Премијер није показао много емоција за случај мигрантских птица. „Баш ме брига за афричку грлицу”, рекао је.