Најгори део српске историје нас учи: нико се неће сећати како је почело. Рачуна се само епилог, узалудно кајање и преслишавање о томе зашто се управо то догодило. Хашим Тачи је исклизнуо испод истраге о касапском делу прошлости. Његови злочини га кандидују за убедљив политички леш, али има неких разлога зашто му још не искључују апарате. Никада их неће ни искључити. И као такав – повукао је врло ризичан потез, рачунајући да у томе није сам, као што никада није ни био.

Да ли је Тачијева поноћна полицијска авантура била изненађење за Србију? Можда јесте, али не би требало да буде. Приштина је већ најављивала кораке који ће омогућити контролу „над целом територијом”.

Нисмо сигурни да је српка реал-политика имала добар одговор на тако опаку солуцију. Дакле, били смо у политичкој и дипломатској дефанзиви, све лоше верзије (а добрих више и нема) доводиле су нас у још гори положај. Ћутимо и чекамо, па шта буде. Ионако су преговори са Приштином садржали у себи принудне теме, наметнуте од разредног старешине. При томе, само је једна (приштинска) страна имала право да се дури и поставља оне тезе које се не тичу суштине ствари.

У томе се Борко Стефановић добро држао, ако став или поза у таквим стварима уопште има значаја. Ипак, видело се да би човек умео са добрим адутима, само да их има. Видело се да је у доменима ризичне дипломатије прилично надрастао свог номиналног шефа Јеремића и да је његов језик деликатнији и делотворнији тамо где делотворности може да буде.

Међутим, изгледа да су кола отишла низа страну много раније. Хајде да сада не дирамо прошле режиме, сваки од њих прикован је за свој косовски крст. Модерна српска јуниорска дипломатија јесте утемељена на разроком игнорисању стварности и мантрама које су више у областима стерилне епике него суровог живота. А он јесте суров, видели смо то ових дана у амбијенту претећег безизлаза.

Упознали смо једног рационалног Стефановића, који сународницима на Косову образлаже шта ваља чинити. Реално, не да би било боље, него да не би кренуло још по већем злу. Та политика „на лицу места” – није аналогија Слобиног легендарног наступа у Косову Пољу: „Нико не сме да вас бије!” Стефановић је мирно покушао да повади вреле кромпире из жаришта прекривеног пепелом. Трагао је човек за локалним плебисцитом, за миром, тамо где је тај појам давно променио значење. И, наравно, за разумевањем старијег и јачег, који има своју силу на балканском доминиону, а можемо се кладити коме је намењена њена наклоност.

Не знамо шта би Тачи урадио да није било спаљивања Јариња. Није познато шта ће урадити после тога, али се може наслутити. Рекао је да ће „влада Косова успоставити контролу над територијом, по сваку цену”. Наравно да Приштина то неће урадити сама.

Шта је то „свака цена”? Тачијева реторика више приличи суровом шефу УЧК, него премијеру извесног милитарно контролисаног провизоријума. Ипак, могуће да је тај човек најавио нове погроме, јер је извесно да контроле о којој он мисли – не може бити без изразито трагичног расплета. У том случају, Србија има само две солуције: упућивање нервозних апела свакоме живом на овоме свету, без моћи да се било коме помогне, посебно не оним Србима који су заточени у енклавама. Или да потегне претње интервенцијом. Међутим, то би тек била катаклизма, па је Борис Тадић рекао „да Србија неће ратовати!”. Нема више, та је могућност давно потрошена, на најужаснији начин. Касно Јанко на Косово стиже.

Могло би се рећи да Србији не преостаје ништа друго до да чека. Али, шта? Налазимо се у апсурдној кризи са институцијом савезништва. Као ни пре 12 година, ми их немамо. Желимо да избегнемо свађу са највећим силама на свету, да будемо пријатељи са онима који су у бољим односима са нашим противницима.

Није овде више у питању војно савезништво нити стварање било какве постмодернистичке антанте, него она врста међународне заштите која би нас отклонила од највећег зла. А оно се данас своди на нова страдања Срба на Косову.

Као зла коб, поново су се појавили вандали, који редовно делају на нашу штету кад год је потребно да будемо мирни. Тако је било кад су рушили Београд. Слутимо да је иста секта подстакла рушиоце и онда и пре неколико ноћи. Јесу ли то родољуби, навијачи, нови јахачи апокалипсе, лудаци или делегати особите патриотске политике?!

Званична Србија крши прсте у свеколикој немоћи. Зид је свуда, где год да се крене. Пиромани нам нису помогли, као што нису никоме никада. Данас се већ неопрезно гази по неугаслом жаришту, а косовски Срби знају да им Београд не може обећати ништа осим стрпљења. Другог оружја осим апела нема. Време младих и лепих говорника „са сунцем у коси” – неповратно је прошло, као неопростива заблуда. Слутимо, дакле, да преговори са светом и Приштином, ако се наставе, морају да се воде о људима, а не о територијама.