Šutanovac je preko volje priznao da niko ne kontroliše vojnu službu bezbednosti (VBA). Takvu mogućnost skoro sigurno nema ni šef agencije, iako možda veruje da ima. Htelo se reći da tu tajanstvenu formaciju ne kontroliše niko, čak ni ona sama sebe. Jer „ne zna desna ruka šta radi leva”.

Mora da su neke stvari otišle predaleko kad je ministar doneo odluku da opreznom formulacijom ukaže, pre svega, na delikatnost svoga položaja. Inače oduvek je tako bilo, otkad služba postoji: ona bi da kontroliše sve, a nju niko. To se postiže, pre svega nedostatkom saznanja o poreklu njene moći.

Više puta su nadležni državni službenici, čak i predsednici država uveravali javnost kako drže dizgine službama. Nekoliko puta je organizovan javni nastup ljudi čija je priroda posla tajnovita. Šefovi službi govorili bi o tome kakvo je stanje u njihovom zabranu, i na tome bi se stvar završila. Tvrdnja da stanje nije loše zasnovano je, pre svega, na tradicionalnom samoljublju. Niko nema pristup podacima od interesa za državu osim službe.

Taj nivo monopola omogućuje službama arogantnu manipulaciju važnim podacima. Služba će vladi, nadležnim ministrima ili čak šefu države saopštiti samo ono što želi. I možda ono što oni žele da čuju. Služba rado smatra da interese države može da ugrozi i politička elita. Ekskluzivne informacije mogu da se dele u malim dozama jer niko osim onih koji ih udeljuju ne može da zna koliko toga ima.

Na tom nivou godinama se odvija život otuđenog centra moći, koji je izvan i iznad svake kontrole.

Pre par godina najavljeno je postavljanje generalnog inspektora za sve tajne službe. Navodno ta nezavisna institucija bila bi vrhunac kontrole. To je, naravno, zabluda, zasnovana bar na ideji da se nešto čini. Svejedno, bilo je ljudi spremnih da preuzmu tu generalnu funkciju, pa i kontrolu svega što u ovoj državi nije moguće kontrolisati. Na primer, Zoran Dragišić je nekoliko puta najavljivao da će ga vlada imenovati da obavlja taj revizorski posao „iduće srede”. Ali ništa od toga. Očigledno je da će vlast tražiti generalnog tek pošto mu omogući mehanizme realnog nadzora. Ako je to uopšte moguće.

Iz onoga što je rekao Dragan Šutanovac, izgleda da nije. Zasad javnosti nije poznat razlog za takav javni pesimizam ministra vojske i odbrane u celini. Može se naslutiti da je mračna ocena pozicija tajnih službi uvezana sa sudbinama haških odmetnika. Za sve drugo, ministru se mogla ostaviti iluzija da je sve pod njegovom rukom. Za Mladića ne, jer je stvar postala suviše očigledna. Sasvim je izvesno da dugo generalovo hajdukovanje ne bi bilo moguće da mehanizam bez kontrole ne radi sasvim naopačke, to jest unatraške. To znači da Mladiću stižu vitalne informacije o spektakularnim potragama koje se povremeno preduzimaju. I to upravo iz centrale koja sve to organizuje.

Da nije tako, neko bi slučajno već nabasao na generala.

Ne znamo stoji li ista ocena za BIA? Vlast sigurno upoređuje učinke dve službe, među kojima i danas vlada izvesna surevnjivost. Radovan Karadžić je uhapšen samo četiri dana posle dolaska Saše Vukadinovića. O tome ko je bio Dragan Dabić, sve što treba da se zna, znao je i Rade Bulatović. Vukadinović je samo upotrebio bajatu tajnu BIA, koja je puštala Radovana da kao čudak tihuje Beogradom. Isti oni koji su mu fazonirali bradu i znali ko je ispod nje, našli su mu zatvorskog bricu „kad su se stekli uslovi”.

Ministar odbrane zna da vojna služba verovatno zna gde se nalazi Mladić. Ali od onih, koje bi morao da kontroliše i po formacijskoj nadležnosti, nije u stanju da izvuče najvažniju stvar. Niko neće da kaže ministru odbrane ono što govori Ratku Mladiću. Zbog toga je svaka potera bila tragikomičan udar u prazno jer su formacije „za hvatanje Mladića” tražile generala isključivo tamo gde on ne može biti.

Ministar Šutanovac svoju izjavu ne bi mogao da formuliše na način na koji jeste da nije bilo konsultacije sa predsednikom države. To je neka vrsta poruke i vojsci u kojoj je Tadić nedavno penzionisao nekoliko generala i uzdigao isto toliko pukovnika na njihova mesta. Ali, u nasleđe KOS-a nije dirao, jer od promena verovatno ne bi bilo vajde. Nije bilo ni ranije, kad je priča o „civilnoj kontroli” još opstajala kao relativno uverljiva.

No, zašto su visoki državni službenici upravo sada priznali da su se našli pred tvrđavom iz prošlih vremena, kojoj ne mogu da pronađu ni ulaz ni izlaz. Možda je to pokušaj da se malo olabavi ili učini manje važnim pritisak na državu povodom nedostižnosti Mladića. Ili je Šutanovac tako najavio veliko spremanje u VBA, dakle generalno čišćenje i remont, poslove koje je valjalo obaviti mnogo ranije.

Problem nastaje tek kad tu ideju treba sprovesti. Valjda je neko već pokušavao, pa rezignirano odustajao pred nerešivom enigmom: Ko je tu šta, šta uopšte i za koga radi?