Шутановац је преко воље признао да нико не контролише војну службу безбедности (ВБА). Такву могућност скоро сигурно нема ни шеф агенције, иако можда верује да има. Хтело се рећи да ту тајанствену формацију не контролише нико, чак ни она сама себе. Јер „не зна десна рука шта ради лева”.

Мора да су неке ствари отишле предалеко кад је министар донео одлуку да опрезном формулацијом укаже, пре свега, на деликатност свога положаја. Иначе одувек је тако било, откад служба постоји: она би да контролише све, а њу нико. То се постиже, пре свега недостатком сазнања о пореклу њене моћи.

Више пута су надлежни државни службеници, чак и председници држава уверавали јавност како држе дизгине службама. Неколико пута је организован јавни наступ људи чија је природа посла тајновита. Шефови служби говорили би о томе какво је стање у њиховом забрану, и на томе би се ствар завршила. Тврдња да стање није лоше засновано је, пре свега, на традиционалном самољубљу. Нико нема приступ подацима од интереса за државу осим службе.

Тај ниво монопола омогућује службама арогантну манипулацију важним подацима. Служба ће влади, надлежним министрима или чак шефу државе саопштити само оно што жели. И можда оно што они желе да чују. Служба радо сматра да интересе државе може да угрози и политичка елита. Ексклузивне информације могу да се деле у малим дозама јер нико осим оних који их удељују не може да зна колико тога има.

На том нивоу годинама се одвија живот отуђеног центра моћи, који је изван и изнад сваке контроле.

Пре пар година најављено је постављање генералног инспектора за све тајне службе. Наводно та независна институција била би врхунац контроле. То је, наравно, заблуда, заснована бар на идеји да се нешто чини. Свеједно, било је људи спремних да преузму ту генералну функцију, па и контролу свега што у овој држави није могуће контролисати. На пример, Зоран Драгишић је неколико пута најављивао да ће га влада именовати да обавља тај ревизорски посао „идуће среде”. Али ништа од тога. Очигледно је да ће власт тражити генералног тек пошто му омогући механизме реалног надзора. Ако је то уопште могуће.

Из онога што је рекао Драган Шутановац, изгледа да није. Засад јавности није познат разлог за такав јавни песимизам министра војске и одбране у целини. Може се наслутити да је мрачна оцена позиција тајних служби увезана са судбинама хашких одметника. За све друго, министру се могла оставити илузија да је све под његовом руком. За Младића не, јер је ствар постала сувише очигледна. Сасвим је извесно да дуго генералово хајдуковање не би било могуће да механизам без контроле не ради сасвим наопачке, то јест унатрашке. То значи да Младићу стижу виталне информације о спектакуларним потрагама које се повремено предузимају. И то управо из централе која све то организује.

Да није тако, неко би случајно већ набасао на генерала.

Не знамо стоји ли иста оцена за БИА? Власт сигурно упоређује учинке две службе, међу којима и данас влада извесна суревњивост. Радован Караџић је ухапшен само четири дана после доласка Саше Вукадиновића. О томе ко је био Драган Дабић, све што треба да се зна, знао је и Раде Булатовић. Вукадиновић је само употребио бајату тајну БИА, која је пуштала Радована да као чудак тихује Београдом. Исти они који су му фазонирали браду и знали ко је испод ње, нашли су му затворског брицу „кад су се стекли услови”.

Министар одбране зна да војна служба вероватно зна где се налази Младић. Али од оних, које би морао да контролише и по формацијској надлежности, није у стању да извуче најважнију ствар. Нико неће да каже министру одбране оно што говори Ратку Младићу. Због тога је свака потера била трагикомичан удар у празно јер су формације „за хватање Младића” тражиле генерала искључиво тамо где он не може бити.

Министар Шутановац своју изјаву не би могао да формулише на начин на који јесте да није било консултације са председником државе. То је нека врста поруке и војсци у којој је Тадић недавно пензионисао неколико генерала и уздигао исто толико пуковника на њихова места. Али, у наслеђе КОС-а није дирао, јер од промена вероватно не би било вајде. Није било ни раније, кад је прича о „цивилној контроли” још опстајала као релативно уверљива.

Но, зашто су високи државни службеници управо сада признали да су се нашли пред тврђавом из прошлих времена, којој не могу да пронађу ни улаз ни излаз. Можда је то покушај да се мало олабави или учини мање важним притисак на државу поводом недостижности Младића. Или је Шутановац тако најавио велико спремање у ВБА, дакле генерално чишћење и ремонт, послове које је ваљало обавити много раније.

Проблем настаје тек кад ту идеју треба спровести. Ваљда је неко већ покушавао, па резигнирано одустајао пред нерешивом енигмом: Ко је ту шта, шта уопште и за кога ради?