U obilju siromaštva srpsko se građanstvo podelilo na homofobično, homofilično (i takva se publika već oblikuje), tolerantno i ravnodušno. Svaka je klasifikacija moguća i svaki stav podložan žustrom osporavanju.

Moglo bi se reći da srpsko javno mnjenje apsorbuje sve što se uopšte može dogoditi, pa ga i oblikuje u skladu s tabloidnom stvarnošću. Posebna vrsta medija ne postoji sama po sebi, ona samo artikuliše dominantnu, apsurdnu Srbiju.

Takva vrsta slobodne podele možda doprinosi ublažavanju svake diskriminacije, pa i erotske. Tako je negde već obelodanjen grafit na kome piše: „Tražimo slobodu za heteroseksualce!” Dakle, deo naroda čije opredeljenje, ako isključimo posesivne i ljubomorne ispade, nosi iluziju o srbijanskoj ljubavnoj isključivosti.

A ipak je nepristajanje na rušenje tradicionalnog moralnog ideala uzrok nesporazuma u patrijarhalnoj Srbiji, koju je i literarno, još davno, razorio Bora Stanković iz Vranja.

Bar zbog toga je bilo beskonačno zabavno videti Dragana Markovića Palmu kako obrazlaže svoj hipotetički susret sa istopolnim ljubavnicima. Ta scena je odistinski nadrealistička, kao i pitanje novinara: „Šta bi gospodin Palma uradio kad bi video...!” Samo bi okrenuo glavu, šta bi drugo!

Konačno se sve svelo na ovo: nije u pitanju samo diskriminacija, niti nivo međusobne razmene agresivnosti homofobične i homofilične Srbije. Nego uz sve te nadrierotske zavrzlame i čisto praktična stvar. Bez tog zakona o zabrani diskriminacije, ova država nikako ne može na „belu šengen listu”. Energično mešanje crkve u čisto svetovne stvari izazvalo je dodatne muke.

Izgleda da je za njih bila najopasnija formulacija koja ne otklanja mogućnost istopolnih brakova. Uzgred, Pahomije je i dalje božji sluga na svom mestu, kao i neki njegovi istomišljenici o vanbračnom modelu vaspitavanja mlađeg iskušeničkog kadra.

No, srpska vlada je odlučna da zakon o zabrani diskriminacije prođe, uz dve važne opaske: prva je da se crkva nije mešala u poslove države, nego je samo dala svoje mišljenje. I, druga, da su u Srbiji istopolni brakovi (još) neustavni.

Ideja kako bi se srpska varijanta homofobije mogla iskoreniti jednim zakonom, izgleda da je neostvariva. Još je Linkoln rekao da je zakon o rasnoj netrpeljivosti revolucija, a uzgajanje tolerancije evolucija. Razlika je samo u tome što se razlozi za međusrpsku seksualnu netrpeljivost ne vide na prvi pogled. Osim ako to ne urade pred Palmom.

Ma šta se događalo u bogatim varijacijama srpske erotske netolerancije, država radi bar još jednu stvar koja se tiče „šengena”. Tu već nema mnogo razloga za razbijanje seksualnih tabua i lažne konzervativnosti, mada, ko bi ga znao.

Pre nekoliko meseci, usudio sam se da na ovom mestu napišem koji red o bezdušnosti države prema svojim građanima, a u vezi sa izdavanjem novih (biometrijskih) dokumenata. Tada su u prostorijama MUP-a, posebno u Beogradu, otvorena prava mučilišta za nedužni narod. Takvu novost lično je obrazložio potpredsednik vlade, Božidar Đelić, uglavnom trčeći momak za sve poslove koje nije moguće okončati.

Posle prvog ogorčenja građana pred svojom policijskom birokratijom, stvar se nešto smirila. Samo zbog toga što je bitno smanjen broj živućih stanovnika Beograda (i drugih gradova), koji su primorani da prežive neopisivu torturu kako bi došli do isprava u kojima liče na sebe.

Igrom slučaja, pisac ovih redova zna kako se to radi u jednom beogradskom MUP-u. Tokom dana službenici „obrade” 22 (dvadeset i dva) „slučaja”. I nijedan više. Ne valjaju kompjuteri, mada se radnici trude. Pre toga valja dobiti svoj broj. Ako dođete kad počne radno vreme, nikada ga nećete dobiti. Zbog toga delegati penzionerske kaste krenu od svojih kuća pre javljanja petlova jer u varoši ima malo tih ptica. Dakle, oko pola pet ujutru, kako bi se dohvatili magičnog broja za svoje ukućane. Ko zakasni za numeru ne računa se da je dolazio. Mora da ponovi svoj uranak.

Svaki mučenik mora da donese svoje fotografije, a onda ga slika i nadležni umetnik u MUP-u. Ono što je doneo, to se baca. Uverenje o državljanstvu, ne starije od šest meseci, podrazumeva se. Kao da narod svakih pet i po meseci menja državu kojoj pripada, uključujući pol, matični broj i mesto rođenja.

Ništa Ivici Dačiću ne vredi ideja o bazi podataka i predlozima da uverenje o državljanstvu važi jednom za svagda jer ne mora drugačije. U državama koje poštuju svoje podanike, sve je sadržano u matičnom broju, građanin nije dužan da dokazuje svoje postojanje.

To je ta ponižavajuća diskriminacija prema svima koji su dresirani da budu smerni pred državnim šalterom. Ali, tu nema erotskih razlika! Svi su pred Dačićem jednaki i Palma slobodno može da gleda.