У обиљу сиромаштва српско се грађанство поделило на хомофобично, хомофилично (и таква се публика већ обликује), толерантно и равнодушно. Свака је класификација могућа и сваки став подложан жустром оспоравању.

Могло би се рећи да српско јавно мњење апсорбује све што се уопште може догодити, па га и обликује у складу с таблоидном стварношћу. Посебна врста медија не постоји сама по себи, она само артикулише доминантну, апсурдну Србију.

Таква врста слободне поделе можда доприноси ублажавању сваке дискриминације, па и еротске. Тако је негде већ обелодањен графит на коме пише: „Тражимо слободу за хетеросексуалце!” Дакле, део народа чије опредељење, ако искључимо посесивне и љубоморне испаде, носи илузију о србијанској љубавној искључивости.

А ипак је непристајање на рушење традиционалног моралног идеала узрок неспоразума у патријархалној Србији, коју је и литерарно, још давно, разорио Бора Станковић из Врања.

Бар због тога је било бесконачно забавно видети Драгана Марковића Палму како образлаже свој хипотетички сусрет са истополним љубавницима. Та сцена је одистински надреалистичка, као и питање новинара: „Шта би господин Палма урадио кад би видео...!” Само би окренуо главу, шта би друго!

Коначно се све свело на ово: није у питању само дискриминација, нити ниво међусобне размене агресивности хомофобичне и хомофиличне Србије. Него уз све те надриеротске заврзламе и чисто практична ствар. Без тог закона о забрани дискриминације, ова држава никако не може на „белу шенген листу”. Енергично мешање цркве у чисто световне ствари изазвало је додатне муке.

Изгледа да је за њих била најопаснија формулација која не отклања могућност истополних бракова. Узгред, Пахомије је и даље божји слуга на свом месту, као и неки његови истомишљеници о ванбрачном моделу васпитавања млађег искушеничког кадра.

Но, српска влада је одлучна да закон о забрани дискриминације прође, уз две важне опаске: прва је да се црква није мешала у послове државе, него је само дала своје мишљење. И, друга, да су у Србији истополни бракови (још) неуставни.

Идеја како би се српска варијанта хомофобије могла искоренити једним законом, изгледа да је неостварива. Још је Линколн рекао да је закон о расној нетрпељивости револуција, а узгајање толеранције еволуција. Разлика је само у томе што се разлози за међусрпску сексуалну нетрпељивост не виде на први поглед. Осим ако то не ураде пред Палмом.

Ма шта се догађало у богатим варијацијама српске еротске нетолеранције, држава ради бар још једну ствар која се тиче „шенгена”. Ту већ нема много разлога за разбијање сексуалних табуа и лажне конзервативности, мада, ко би га знао.

Пре неколико месеци, усудио сам се да на овом месту напишем који ред о бездушности државе према својим грађанима, а у вези са издавањем нових (биометријских) докумената. Тада су у просторијама МУП-а, посебно у Београду, отворена права мучилишта за недужни народ. Такву новост лично је образложио потпредседник владе, Божидар Ђелић, углавном трчећи момак за све послове које није могуће окончати.

После првог огорчења грађана пред својом полицијском бирократијом, ствар се нешто смирила. Само због тога што је битно смањен број живућих становника Београда (и других градова), који су приморани да преживе неописиву тортуру како би дошли до исправа у којима личе на себе.

Игром случаја, писац ових редова зна како се то ради у једном београдском МУП-у. Током дана службеници „обраде” 22 (двадесет и два) „случаја”. И ниједан више. Не ваљају компјутери, мада се радници труде. Пре тога ваља добити свој број. Ако дођете кад почне радно време, никада га нећете добити. Због тога делегати пензионерске касте крену од својих кућа пре јављања петлова јер у вароши има мало тих птица. Дакле, око пола пет ујутру, како би се дохватили магичног броја за своје укућане. Ко закасни за нумеру не рачуна се да је долазио. Мора да понови свој уранак.

Сваки мученик мора да донесе своје фотографије, а онда га слика и надлежни уметник у МУП-у. Оно што је донео, то се баца. Уверење о држављанству, не старије од шест месеци, подразумева се. Као да народ сваких пет и по месеци мења државу којој припада, укључујући пол, матични број и место рођења.

Ништа Ивици Дачићу не вреди идеја о бази података и предлозима да уверење о држављанству важи једном за свагда јер не мора другачије. У државама које поштују своје поданике, све је садржано у матичном броју, грађанин није дужан да доказује своје постојање.

То је та понижавајућа дискриминација према свима који су дресирани да буду смерни пред државним шалтером. Али, ту нема еротских разлика! Сви су пред Дачићем једнаки и Палма слободно може да гледа.