Ми­ни­стар Зо­ран Стан­ко­вић се тан­ким па­ра­ва­ном огра­дио од свог спе­ци­јал­ног са­вет­ни­ка. То што је ре­као Љу­би­ша Ми­ла­но­вић, на­вод­но је са­мо ње­гов јав­ни лич­ни став, и за то сва­ко мо­ра да од­го­ва­ра, или да до­ка­же оно што ка­же.

Оног ју­тра, во­ди­тељ­ка на РТС-у ма­ло се штрец­ну­ла кад је Ми­ла­но­вић из­ре­као те­шке оп­ту­жбе на адре­су др­жав­них ор­га­на, а у ве­зи са ко­руп­ци­јом и ње­ним бу­ја­њем. Са­вет­ник ми­ни­стра Стан­ко­ви­ћа ни­је упо­тре­био ни­јед­ну коч­ни­цу, ни­је ко­ри­стио езо­пов­ске на­зна­ке, но је уда­рао пра­во у цен­тар.

Да­нас из­гле­да да је спе­ци­јал­ни ре­као ви­ше не­го што би смео, а ма­ње не­го што је мо­гао. Ко­руп­ци­ја у Ср­би­ји је­сте те­ма ко­ја би у сен­ку мо­гла да ба­ци све дру­ге. Са­мо нам још ма­ло не­до­ста­је, још не­ко­ли­ко ме­ста на та­бе­ли да бу­де­мо шам­пи­о­ни у то­ме.

За­ни­мљи­ва је ова, са­мо јед­на од мо­гу­ћих де­фи­ни­ци­ја ко­руп­ци­је: „То је ин­те­ре­сна де­ви­ја­ци­ја ко­ја про­из­и­ла­зи из не­фор­мал­них при­ла­го­ђа­ва­ња окол­но­сти при­ви­ле­го­ва­ним гру­па­ма у ха­о­тич­ној вла­сти”.

Да­кле, шта је те­о­ре­ти­чар хтео да ка­же: сплет из­ме­ђу „оту­ђе­них” цен­та­ра мо­ћи и ле­ги­тим­не вла­сти не­из­бе­жан је, али у том од­но­су власт ни­је у мо­ћи да кон­тро­ли­ше ни са­му се­бе. Из та­квог ста­ња про­ис­ти­чу све мо­гућ­но­сти, а ле­по­та ко­руп­ци­је и бла­го­ста­ње за кли­ке ко­је оту­да до­ла­зи, за­ви­си са­мо од кре­а­тив­но­сти мај­сто­ра то­га по­сла.

Да­кле, ко­руп­ци­ја, као и бор­ба про­тив ње, ни­је мо­гу­ћа без вла­да­ју­ће гру­пе. Не зна се шта је Ми­ла­но­вић са­знао, шта прет­по­ста­вља и ко­ји су га мо­ти­ви на­ве­ли (мо­жда пар­то­крат­ски?) да ис­ту­пи као што је­сте. Али јав­ност у та­квим мрач­ним при­ча­ма има пе­ри­фер­но ме­сто. Уоста­лом, као са­вет­ник ми­ни­стра у вла­ди, Ми­ла­но­вић је део вла­сти.

Упра­во је та окол­ност до­при­не­ла дра­ма­ти­за­ци­ји ове из­ја­ве. Да је то ре­као до­ко­ни но­ви­нар, или де­жур­ни опо­зи­ци­о­ни кри­ти­чар, или ана­ли­ти­чар све­га и сва­че­га, ствар би ле­гла исто­га да­на, без ре­ак­ци­ја и та­ла­са­ња. Ова­ко, ис­па­да да је вла­да­ју­ћа ко­а­ли­ци­ја до­би­ла ја­ко не­при­ја­тан уда­рац из­ну­тра, ко­ји је уто­ли­ко бол­ни­ји што чи­тав „ин­ци­дент” ва­ља не­у­вер­љи­во не­ги­ра­ти.

Ми­ни­стар Стан­ко­вић на сво­јим ле­ђи­ма ву­че хи­по­те­ку ми­ни­стар­ства, па на не­ки на­чин и свог прет­ход­ни­ка То­ми­це. Пре не­ко­ли­ко да­на, док­тор Зо­ран је лич­но ви­део да је ста­ње у не­ким здрав­стве­ним уста­но­ва­ма за­стра­шу­ју­ће, а да су пси­хи­ја­триј­ски бо­ле­сни­ци у ужа­сним, ле­де­ним, фи­зич­ки и со­ци­јал­но за­пу­ште­ним ге­ти­ма.

Ми­ни­стар је по­ка­зао ве­ли­ко јав­но из­не­на­ђе­ње, као да то ни­је знао, као да то ни­смо зна­ли сви. Има још бол­нич­ких хо­ро­ра по Ср­би­ји, не­ка са­мо кре­не, из­не­на­ди­ће се по­но­во.

Ни­сам склон да на овом ме­сту по­твр­ђу­јем или не­ги­рам на­во­де Љу­би­ше Ми­ла­но­ви­ћа, ни­ти да се ба­вим спо­ро­шћу ту­жи­о­ца Миљ­ка Ра­до­са­вље­ви­ћа. Ис­тра­га је у то­ку, ви­де­ће­мо ко­ја ће још од оних си­лу­е­та из „Ин­сај­де­ра” иза­ћи из ано­ним­но­сти. Ако уоп­ште иза­ђе. Али, кад је по­звао Ми­ла­но­ви­ћа да му се при­дру­жи у ми­ни­стар­ству, Стан­ко­вић је ре­као да до­во­ди ис­ку­сног чо­ве­ка, оно­га ко­ји ће ре­ши­ти про­блем ко­руп­ци­је у здрав­ству.

И шта сад?

Па, ско­ро ни­шта. Оста­је нам да че­ка­мо рас­плет. „Ор­га­ни” у Ср­би­ји ни­су пре­ви­ше рев­но­сни у ра­за­би­ра­њу на­ју­но­сни­јих си­сте­ма ко­руп­ци­је. На при­мер, шта се до­го­ди­ло са кам­па­њом при­ва­ти­за­ци­је, из ко­је је, пре­ма гру­бим про­це­на­ма, ис­па­ри­ло ви­ше сто­ти­на ми­ли­о­на евра? Сем оп­штих ме­ста и прет­по­став­ки о кључ­ном раз­ло­гу за ма­сов­но си­ро­ма­ше­ње, још не­ма Ми­ла­но­ви­ћа ко­ји би о то­ме про­го­во­рио.

Као ли­це ко­је ни­је иза­бра­но не­го „до­ве­де­но”, Ми­ла­но­вић је про­го­во­рио и о ка­би­нет­ском син­дро­му. Сва­ки пе­ри­од вла­сти, и сва­ки ли­дер имао је свог Су­сло­ва, си­ву еми­нен­ци­ју ко­ја је пре­но­си­ла во­љу га­зде. На­рав­но, та­кву лич­ност би­ра но­си­лац вла­сти сам, па му уде­љу­је моћ ко­ја је не­са­гла­сна са по­зи­ци­јом ше­фа ка­би­не­та. Та­ко па­ја­ци са­ми по­чи­њу да ву­ку кон­це ко­ји их по­кре­ћу.

На­рав­но, да ни­је­дан си­стем ни­ти власт, не мо­же да оп­ста­не ако не за­у­ста­ви ра­за­ра­ње жи­ве суп­стан­це, без ко­је ни­је мо­гућ со­ци­јал­ни оп­ста­нак. То је­сте про­тив­реч­ност, јер се ко­руп­ци­ја у вла­сти упра­во и са­сто­ји од ра­за­ра­ња тог тки­ва, па син­таг­ма „по­ште­на власт” из­гле­да као ру­га­ње.

За­то је и бор­ба про­тив ко­руп­ци­је у Ср­би­ји до­ве­де­на до ап­сур­да, чак су и не­ки по­зна­ти бор­ци из­врг­ну­ти ру­глу, јер на­вод­но не­ма­ју стра­те­ги­ју, ни­ти ци­ље­ве, ни­ти уме­ју да раз­ли­ку­ју ства­ра­ла­штво од оти­ма­ња.

Мо­гу­ће је да ту има исти­не. Али ви­со­ка ко­руп­ци­ја ра­ђа аро­ган­ци­ју, све ве­ћу по­хле­пу и рав­но­ду­шност пре­ма на­ро­ду. И на­рав­но, љут­њу пре­ма на­ив­ним гла­сни­ци­ма ко­ји се усу­де да ка­жу ка­ко и цар зна све то, ама ни­шта не мо­же и не же­ли да учи­ни.

И сад, у не­до­стат­ку бо­љих ар­гу­ме­на­та, чу­је се да је Ми­ла­но­вић члан Срп­ске на­пред­не стран­ке. Па шта и ако је­сте? То са­мо зна­чи да Ни­ко­лић ни­је џа­ба тр­пео жеђ, кад је већ ње­го­ва стран­ка у вла­сти.