Junaci iz Šervudske šume, na čelu s časnim hajdukom Robinom Hudom, otimali su od bogatih to što se dalo oteti, pa su gro svoje zaplene delili ubogim siromasima.

Moja generacija, koja je čitala strip o Alanu Fordu uz neodoljivu, pomalo karikaturalnu kroatizaciju, zapazila je junaka drugačijih nazora. Može biti da se taj zvao Superhik, ili nekako slično. On je bio čista negacija družine iz Šervuda, te je krao od sirotinje a darovao bogatima. Najvažnije pravilo dugovečnog Broja 1 iz navedenog stripa beše: „Ako kaniš pobijediti, nipošto ne smiješ izgubiti!”

Možda će taj savet dobro doći srpskoj sirotinji, kako bi se izborila sa svakodnevnom obavezom da preživi. Upravo smo na razmeđi između legende, stripa i stvarnosti. I potpuno nerešivog rebusa koji je sadržan u sintagmi o „socijalno odgovornoj vladi”. Šta mu to uopšte dođe, osim ako premijer Mirko Cvetković nije pokušao da svoj formacijski optimizam raspodeli na ravne časti, po vladajućim kabinetima.

Jeste, socijalno odgovorna vlada bi bila nešto najstabilnije što nam se moglo dogoditi. Mada je takva vrsta odgovornosti tegobna stvar: bar nešto od obećanja mora biti ispunjeno. To premijer dobro zna, mada se i sam našao u procepu koji su mu napravili po meri oni koji su ga tamo doveli. Lepo je govorila majka prvog ministra kad je određen za mandatara: „Ne bih volela da se moj Mirko s time bakće. On je pošten čovek!”

Zaista, do ovog časa nema nijedne naznake da su ocene premijerovog ženskog roditelja o njegovom poštenju preterane. Posle upamćene izreke o „socijalno odgovornoj vladi”, Cvetković je rekao još nešto što se uglavnom ne pamti, ali moglo bi da bude važno. A to je da će kredit MMF-a od tri milijarde evra doprineti „makroekonomskoj stabilnosti”. Ma šta to značilo, najava stabilnosti je utešna ekonomsko-politička kategorija.

Ali, na ovom mestu se moramo baviti kategorijom socijalnog mira i spokoja, koji je prilično narušen najavama teških restrikcija za građanstvo. Možda je trust mozgova u srpskoj vladi sedeo danima, pa okasnio pod lampom, te pokušao da razmrsi krizu koja se tiče prazne državne kase.

Bilo bi veoma zabavno preslušati (ili pročitati) transkripte tih sudbinskih raspravi, kao i saznati najbolje razloge zašto je vlast pribegla najgorem rešenju: da oporezuje sve čega uspe da se dohvati, čitav život Srbije, sve one što na bilo koji način bilo gde i bilo koliko zarađuju.

Ako je to zaista jedina mogućnost, onda znači da smo loše birali, ako su najbolji izabrali najgori put. Ako je skrušenog i prepodobnog građanina najlakše prikratiti tamo gde ni sam ne ume da se sabere, to će značiti da vladari nemaju osećaj za meru.

Još na Kopaoniku, u „srpskom Davosu”, lako se moglo videti da Srbija široke ruke neguje svoju skupu državu. Pogled iz belog centra srpskog džet-seta na sirotinju u dolini, možda i nije bio tako depresivan. Tada i tamo se učinilo da je Srbija neiscrpan izvor spasa za rasipničku državu, pa je onaj dogovor, možda, nastao u srpskoj školi sankanja, između dve ministarske trke pod reflektorima.

Jeste Mirko Cvetković iz skromne istočnosrbijanske porodice, kao što i njegov zemljak Nikola Pašić beše, ali vlast čuda čini. Pa tako prvi ministar nije stigao da vidi kroz koje sve rupe ističu, odlaze zauvek i nestaju državne pare, na kakve se sve luksuze i sinekure troše. I koliko košta sav taj novi birokratski korov, koji bez blizine vlasti ne može, a vlast bez njega neće.

Zašto neće, to je tek pitanje za postporesku raspravu. A razrez će stići svima koji prelaze 12.000 dinara, pa kome šta preskoči. Neki analitičari su se prepali da se na ovaj način ide u nadrikomunistički egalitarizam, ama jok! Neće to biti nikakva jednakost u siromaštvu, ma šta se dogodilo s „makroekonomskom stabilnošću”. Izgleda da će najbogatiji ostati neokrznuti, pošto i nema šta da ih takne.

Ako je srpska verzija tajkunizacije inficirala vlast, a nije moguće da nije, onda će takva simbioza doneti još mnoga neprijatna iznenađenja. Za sada, vlada ih drži u rukavu, kao poslednji adut za pribiranje još koje nasušne pare u neispunjivu kasu. Neko je rekao da najveći srpski bogataši nigde ne primaju platu, pa ih nije moguće prepadnuti porezom. Tako se uveravamo da onaj naopaki otimač iz stripa i nije sasvim izmišljen. „Ako kaniš sačuvati plaću, nipošto je ne smiješ primiti!”

U prevodu, to bi mogao da bude povratak rada „na crno”. Nezavisno od stabilnosti i „posustale privrede”. Ima pesimista koji tvrde da nas spasonosne mere vlade vode u opšte siromaštvo. Pa, i neka vode, važno je da se nekuda ide.