Јунаци из Шервудске шуме, на челу с часним хајдуком Робином Худом, отимали су од богатих то што се дало отети, па су гро своје заплене делили убогим сиромасима.

Моја генерација, која је читала стрип о Алану Форду уз неодољиву, помало карикатуралну кроатизацију, запазила је јунака другачијих назора. Може бити да се тај звао Суперхик, или некако слично. Он је био чиста негација дружине из Шервуда, те је крао од сиротиње а даровао богатима. Најважније правило дуговечног Броја 1 из наведеног стрипа беше: „Ако каниш побиједити, нипошто не смијеш изгубити!”

Можда ће тај савет добро доћи српској сиротињи, како би се изборила са свакодневном обавезом да преживи. Управо смо на размеђи између легенде, стрипа и стварности. И потпуно нерешивог ребуса који је садржан у синтагми о „социјално одговорној влади”. Шта му то уопште дође, осим ако премијер Мирко Цветковић није покушао да свој формацијски оптимизам расподели на равне части, по владајућим кабинетима.

Јесте, социјално одговорна влада би била нешто најстабилније што нам се могло догодити. Мада је таква врста одговорности тегобна ствар: бар нешто од обећања мора бити испуњено. То премијер добро зна, мада се и сам нашао у процепу који су му направили по мери они који су га тамо довели. Лепо је говорила мајка првог министра кад је одређен за мандатара: „Не бих волела да се мој Мирко с тиме бакће. Он је поштен човек!”

Заиста, до овог часа нема ниједне назнаке да су оцене премијеровог женског родитеља о његовом поштењу претеране. После упамћене изреке о „социјално одговорној влади”, Цветковић је рекао још нешто што се углавном не памти, али могло би да буде важно. А то је да ће кредит ММФ-а од три милијарде евра допринети „макроекономској стабилности”. Ма шта то значило, најава стабилности је утешна економско-политичка категорија.

Али, на овом месту се морамо бавити категоријом социјалног мира и спокоја, који је прилично нарушен најавама тешких рестрикција за грађанство. Можда је труст мозгова у српској влади седео данима, па окаснио под лампом, те покушао да размрси кризу која се тиче празне државне касе.

Било би веома забавно преслушати (или прочитати) транскрипте тих судбинских расправи, као и сазнати најбоље разлоге зашто је власт прибегла најгорем решењу: да опорезује све чега успе да се дохвати, читав живот Србије, све оне што на било који начин било где и било колико зарађују.

Ако је то заиста једина могућност, онда значи да смо лоше бирали, ако су најбољи изабрали најгори пут. Ако је скрушеног и преподобног грађанина најлакше прикратити тамо где ни сам не уме да се сабере, то ће значити да владари немају осећај за меру.

Још на Копаонику, у „српском Давосу”, лако се могло видети да Србија широке руке негује своју скупу државу. Поглед из белог центра српског џет-сета на сиротињу у долини, можда и није био тако депресиван. Тада и тамо се учинило да је Србија неисцрпан извор спаса за расипничку државу, па је онај договор, можда, настао у српској школи санкања, између две министарске трке под рефлекторима.

Јесте Мирко Цветковић из скромне источносрбијанске породице, као што и његов земљак Никола Пашић беше, али власт чуда чини. Па тако први министар није стигао да види кроз које све рупе истичу, одлазе заувек и нестају државне паре, на какве се све луксузе и синекуре троше. И колико кошта сав тај нови бирократски коров, који без близине власти не може, а власт без њега неће.

Зашто неће, то је тек питање за постпореску расправу. А разрез ће стићи свима који прелазе 12.000 динара, па коме шта прескочи. Неки аналитичари су се препали да се на овај начин иде у надрикомунистички егалитаризам, ама јок! Неће то бити никаква једнакост у сиромаштву, ма шта се догодило с „макроекономском стабилношћу”. Изгледа да ће најбогатији остати неокрзнути, пошто и нема шта да их такне.

Ако је српска верзија тајкунизације инфицирала власт, а није могуће да није, онда ће таква симбиоза донети још многа непријатна изненађења. За сада, влада их држи у рукаву, као последњи адут за прибирање још које насушне паре у неиспуњиву касу. Неко је рекао да највећи српски богаташи нигде не примају плату, па их није могуће препаднути порезом. Тако се уверавамо да онај наопаки отимач из стрипа и није сасвим измишљен. „Ако каниш сачувати плаћу, нипошто је не смијеш примити!”

У преводу, то би могао да буде повратак рада „на црно”. Независно од стабилности и „посустале привреде”. Има песимиста који тврде да нас спасоносне мере владе воде у опште сиромаштво. Па, и нека воде, важно је да се некуда иде.