Сила и хипокризија

Популарност Владимира Путина у Русији је на врхунцу. И у Србији председник Русије је постао нека врста естрадно-политичке звезде, пре свега за традиционалне обожаваоце, он je прототип митске личности. То је верзија патријархалног односа према великој моћи, нека врста пројектоване патриотске тежње за снагом која нам недостаје.

Украјина је последњих десетак седмица крајње ризични полигон за огледе и разумевање односа снага. Тек ће у писању нових поглавља историје интервенционизма бити јасније шта ко од великих добија а шта губи у ратним играма око Украјине и са њом. Како је све почело и због чега и у којој фази драме ће дипломатија успети да врати руску сабљу у корице. Мада, до овога часа она није употребљена.

Пред нама је сасвим нова врста војне интервенције без крви, иако је тога било у њеној драматичној снајперској предисторији. Употреба силе могућа је у сваком часу, али је вероватније да ће топовска завршница бити само латентни део психолошког притиска. Као опасна могућност коју је Путин само наговестио. Но и то је нова врста претеће дипломатије, реалног односа према апсурдној стварности. Употреба помало настране тезе Клаузевица о рату као реалном наставку политике, одакле и произлази логика силе о политици као реалном услову за рат. Било који, па и овај око несрећне Украјине, који није започео а верујемо и да неће. Бар у димензијама у којима он прераста у хаос и шири се без контроле оних који су га планирали.

Путин тврди да тако нешто није планирао али ни искључио, па је његова релативно агресивна логика произведена исто тако више агресивним наступањем западне алијансе према истоку, него угрожавањем права руске заједнице. Мада је и то, у релацији са другим носиоцима моћи, сасвим логичан приступ.

У суштини, сваки би се поход могао оправдати истом снагом која је до похода довела. Историја војних интервенција у последње две деценије не одмиче се много даље од тражења апсурдних, често и тривијалних разлога за покретање живе силе и оружја. Резултат тога била су многа сулуда, непотребна, застрашујућа разарања. Без милости, без обзира према било коме, према људским правима, међународним законима, и добрим обичајима рата, ако таквих обичаја у рату уопште има.

Пре разматрања суштине ове приче, не може се игнорисати Путинова аналогија Косова и Крима. Таква врста, иначе не претерано срећне паралеле, овде је различито тумачена. Пре свега као нека врста накнадне подршке Србији. „Ето, Путин нас се сетио“. А онда и као крајње неугодна апологија светог права на самоопредељење народа (и мањина, дакле): ако је могло Косово, може и Крим. Ако се одвоји Крим, готово је са Косовом.

Та игра са трансфером територија тек ће се одвијати у будућим конфликтима, јер ће косовски преседан постати мерна јединица за друге, сличне, можда и горе примере показивања снаге без могућности слабијих да на било који начин одговоре.

Ипак је у украјинској драми најзанимљивија била реакција Запада. Да је она окончана на поштовању хладне дипломатске етикеције и принципа обавезне јавне замерке око руског „кршења међународног права“, можда би то била права мера. Осим ако европским центрима није завладала паника око дилеме: шта то Путин, у ствари, намерава? Да ли му је, можда, осећање велике моћи замаглило неке видике, па ће после (мирног?) покоравања Украјине закорачити бар мало, бар симболично према Западу?

На том нивоу Вашингтон је, заједно са својим европским савезницима изгубио сваку меру. Чак и ако је оркестар свирао превентивну жалопојку. Изречене су оптужбе на иначе ауторитарни Путинов лик и дело, које су потпуно у нескладу с чињеницом да је на Криму тек једна група војника „без обележја“ испалила неколико хитаца у ваздух.

Можда би, формално, због реалне претње и гомилања снага, па и релативног игнорисања још неких превентивних дипломатских покушаја, руски председник могао да истрпи оштре антимилитарне критике. Он јесте врховни командант једне велике војске, и та околност га доводи до одговорности која је у складу са овлашћењима.

Али, најгоре речи о Путину изговорили су лидери земаља које су познате по својој криминалној беспризорности у разарању сваког дела света ако је то „у њиховом интересу“. Оптужба против Русије из Вашингтона да су у Украјини прекршене све међународне норме, управо је трагикомична пародија принципијелности, слика драматичне хипокризије, суноврат националних и грађанских вредности, уз јаку државничку амнезију Барака Обаме о тешким неделима његових претходника.

Видели смо и физиономије из 1999. пре свих, најблаже речено одурну Мадлен Олбрајт, те ратну манекенку Кристијан Аманпур, жене које су са толико страсти производиле и славиле бомбардовање Србије и погибију недужних цивила.

Чули смо како је Хилари Клинтон упоредила Путина са Хитлером, заборављајући за кога је удата.

Тај ниво неподношљивог лицемерја, овде само овлашно илустрованог, одузима сваку етичку моћ ратоборном лобију Запада.