Свуда по Београду још гледамо рањене зграде. То су успомене које нам је Алијанса без памети оставила пре десет година. Ниједна власт, ниједан градитељ још није уклонио те ожиљке, као да нас рушевине држе у стању научене равнодушности пред сваким лажним анђелом, макар га кумови прозвали и „милосрдним”.

Десет година после, још нисмо успоставили прави емотивни баланс према себи. Не знамо колико смо оштећени тим западним вандализмом. Видимо – наши се рушитељи слободно шетају по свету. Неки су постали апостоли мира, добро је, никада није касно.

Нисмо успели да изградимо праву релацију или гард према великом свету, то шта су нам урадили пре десет година оставило је, у Србији пре свега, неизбрисиве трагове велике збуњености. Да ли заиста постоји цивилизацијска граница између разума и варваризма?

Јесмо ли 24. марта 99. управо ми били заморчад за инфузију рациа коју нам удељују моћни вандали, уверени да се с нама само то и ништа друго под свевидећим Богом не може нити сме учинити?

Србија је била експериментални политички полигон: место инволвирања илегалне силе, пре свега, као модел који би код слабијих стварао навику, скоро зависност. Ми смо били „простор” на коме су извршена и два чисто технолошка ратна опита: први је био насилно ускладиштење пројектила којима је већ истицао рок. И то сасвим једноставно: лансирањем на нас. Други, употреба убилачких машина чије време тек долази. Такође лансирањем, уз најмодерније, технолошки надмоћно, навођење.

Најтеже осећање, после свега, јесте да је за све погинуле, рањене, обескућене, избезумљене од ужаса и оправданог беса – правда недостижна. Реванша нема, судови су ненадлежни, живот и смрт се настављају по свом ритму.

Тако би наш једини одговор, ма колико све то изгледало недовољно, морао да буде бар вечно памћење оних дана између 24. марта и 9. јуна 1999. године. Колико је лоше, толико има и снажне симболике у томе што генерација из деведесетих одраста поред разорених зграда у срцу Београда. Нема користи од нестишљиве мржње према Олбрајтовој, Клинтоновима, Веслију Кларку, Блеру, Кушнеру, Солани и још некима. Нека опросте ако сам их заборавио.

Али, људи који чине овај опскурни инвентар достојан малог Нирнберга, не могу се ни прихватити без емоција, као недужни, свемоћни и арогантни творци наше судбине. Њихов се учинак углавном везује за политичку олигархију која је деведесетих владала Србијом, па се обично патолошка симбиоза тих људи „на својим местима” и разуме као предуслов за 99. Али, сувише је била динамична протекла деценија да би најгори део историје био образложен само кадровским амбијентом на све стране. Као на пример: тамо лудаци, овде лудаци, ето рата!

Када меримо своје ожиљке, озбиљнији и старији за целу деценију, озлојеђени свим и свачим и пуни фрустрација, склони смо да баталимо узроке и оставимо их по страни као део прашњаве политичке архиве. После бомби углавном остају само последице. И, наравно, вредновање будућности оних који, по оцени најјачих, нису били достојни ничег другог осим сурових батина.

То осећање понижења ретко се исказује код народа који за себе сматра да је поносан. Да ли су нас тукли да би нам ту вредност свели на меру која би и за ону групу опскурних ликова била прихватљива? А то је прихватање свих услова под претњом тешке тољаге, уз олакшање Алијансе и њиховог не потпуно читавог војсковође Веслија Кларка пред победом.

У односу снага, то славље би морало да буде болесно и срамотно да није било славолука и на другој страни. То је слика која сведочи да је рату 99. умногоме претходило помрачење ума на све стране. Али, у томе нема оправдања за агресора. Ни данас, после свега, нико осим Олбрајтове, и донекле Хилари Клинтон, не труди се да рационализује све лудачко што је претходило 24. марту.

Било би премало такво сурово дивљаштво образлагати само слабоумношћу милитаризованих политичких лидера и њихових војсковођа. То је, у суштинском смислу, била „глобална расподела памети”. Наравно, силом јер такав се ум другачије не натура.

Јесмо ли, дакле, нешто сазнали после десет година емотивног расцепа? При том, нисмо неговали мржњу према онима који су нас разарали, нити изгубили осећање немоћи пред злоделима којима не може бити ни суђено.

Неизбежно је да у том свету живимо „опраштајући својим душманима”, не заборављајући коме опраштамо. Оне зграде, из чијих се подрума још види небо, неко ће већ поправити. Они који су рушили сигурно неће. Пре десет година, то је била варварска лекција, а такви никада и нигде нису зидали тамо где су разарали.