Kad je predsednik ruske vlade u prošli četvrtak neočekivano (ali sigurno ne i neplanirano) prekinuo sastanak sa šefovima velikih trgovinskih lanaca i poveo ih da im na licu mesta, u jednoj od samoposluga u blizini, dokaže kako su njihove marže, odnosno njihova pohlepa, glavni krivci za visoke cene namirnica koje moraju da plaćaju građani, mnogi su, ne samo u Rusiji, ovom potezu aplaudirali. Brižni premijer je očitao lekciju tajkunima, što su, razume se, promptno zabeležili novinski fotografi i TV kamere.

To, uostalom, nije bio prvi put da ruski premijer probleme dijagnosticira i rešava „na licu mesta”. Pre tri nedelje, na sličan način, Putin je, tokom posete jednom industrijskom gradu, natrljao nos oligarhu Olegu Deripaski, nateravši ga, opet uz prisustvo kamera, da potpiše ugovor kojim se obavezuje da će isplatiti zaostale plate i obnoviti proizvodnju u fabrici koju je, među mnogim, u procesu privatizacije kupio, pa zabatalio.

Premijer je time narodu pokazao da brine – i da nije on taj koga treba da krive što se teško živi. Prema podacima i procenama Svetske banke, inflacija u Rusiji je dostigla 14 odsto, dok će ove godine više od šest miliona Rusa postati apsolutno siromašni, u okolnostima kada će nacionalni bruto proizvod opasti za šest odsto.

Brižni premijer, ali da li i dobra država? Možemo li u sličnoj situaciji – kako u samoposluzi dokazuju da su cene previsoke zbog prenaduvanih marži, ili da biznismene prekorevaju zbog zastoja u fabrici i nezadovoljnih radnika – da zamislimo Nikolu Sarkozija, Angelu Merkel ili Baraka Obamu? Ni na zapadu naime ne cvetaju ruže: povećava se broj nezaposlenih, ekonomski pokazatelji su na nizbrdici, u stečaj odlaze ne samo velike banke, nego i industrijski giganti poput Krajslera i Dženeral motorsa...

Ne, Putinove kolege, iako nisu imune od političkog populizma, nisu sklone ovoj vrsti političkog pozorišta. To, međutim, ne znači da, u rvanju s tekućom ekonomskom krizom i ove države nisu posegnule za svojim instrumentima da stvari dovedu u red.

Može se zato reći da nema države koja ne ostavlja utisak da je brižna, niti lidera koji ne pokazuje da je državno kormilo u pouzdanim rukama. Prva kriza u eri globalizacije i najveća u živom pamćenju već je u velikoj meri promenila do juče važeće filozofije o ulozi politike u ekonomiji i podeli nadležnosti između tržišta i države. Državnim intervencionizam je u usponu na svim meridijanima, pa i tamo gde su svojevremeno proklamovali „kraj ideologije” i konačni, istorijski trijumf tandema liberalne demokratije i apsolutno tržišne ekonomije sa njenom svevidećom „nevidljivom rukom”.

U čemu je onda danas razlika između Rusije i Amerike, kada na jednoj strani premijer biznismene uči njihovom poslu, a na drugoj predsednik nacionalizuje velike banke i državu uvodi u „velike sisteme” kao što je Dženeral motors. Da li u političkom stilu Putina i Obame, ili po suštinskim karakterima sistema kojima upravljaju? Najzad, da li je bolja „država dadilja” koja brine o svakom aspektu života svojih građana ili država koja se samo stara da se poštuju pravila koja je, kao vrhunski arbitar, donela?

Amerika je sve do pre neki dan svet ubeđivala da je njen model uzor za sve, i taj model širila kako svojom „mekom moći”, tako, u nekim slučajevima, i „tvrdom”. Alternativni sistem, kao što je, na primer, onaj kineski, sa samo jednom partijom i hibridom centralnog planiranja i tržišnih sila, dotle je tri decenije ostvarivao rast od devet odsto godišnje.

Prosečan Amerikanac je sve do ove godine, kada je kriza počela da ujeda i menja navike, trošio više nego što je zarađivao: razliku je pokrivao zaduživanjem. Baš kao i njegova država. Prosečan Kinez je mnogo mukotrpnije radio, mnogo manje zarađivao i mnogo više štedeo. Državni dug Amerike danas je, tvrde američki ekonomisti, „zastrašujući”. Kina dotle u svom državnom sefu drži dve hiljade milijardi dolara koje ne može da investira ni u šta bolje nego u obveznice kojima se zadužuje američka država.

„Učitelji su u problemima”, reče nedavno jednoj američkoj delegaciji u Pekingu visoki kineski funkcioner. Treba li onda učiti od Kine umesto od Amerike, slediti primer Putina umesto Obame?

Prva lekcija u ovom pogledu mogla bi da bude da uslov da država bude dobra (uređena, efikasna, slobodna, odgovorna) nikako nije da ima jakog i mudrog lidera. Primer skandinavskih zemalja u tom pogledu je poučan: one su u samom vrhu svih svetskih lista po svom ekonomskom prosperitetu i socijalnoj pravdi, ali su njihovi predsednici i premijeri bez ikakvog globalnog rejtinga. Treba se dobro počešati po glavi da se setimo ko je premijer odnosno predsednik Finske, Danske, Norveške ili, ako priđemo malo bliže, po gotovo svemu uzorne Švajcarske.

Glavno merilo da li je jedna država dobra ili loša, odnosno da li je jedna politika uspešna ili ne, to je kako ljudi žive: ne samo koliko zarađuju i troše, nego i u kakve škole im deca idu, u kakvim bolnicama se leče, kakvim putevima se voze, kakvi sudovi im sude i kakvi mediji ih obaveštavaju... A kad su vođe u pitanju, ono po čemu se suštinski razlikuju vidi se po tome da li su oni u službi sistema ili sistem služi njima.

Postavljajući sebi pitanje da li živimo u dobroj ili lošoj državi, treba da znamo da je odgovor na to pitanje poznat: živimo u onakvoj kakvu zaslužujemo. Jer svi se bavimo politikom kad izađemo (ili ne izađemo) na izbore, a u međuvremenu – politika se bavi nama.