Баук патриотизма надвио се над Србијом, оног патриотизма који прети да још једном заустави њен развој, удаљи је од света и још дубље је укопа у сиромаштво и беду.

Тај патриотизам се попуњава једноставним садржајем: Косово је колевка и срце Србије, ћирилица, православље или речено речником родољубиве политике – очување територијалног интегритета, Устав и Резолуција 1244. У практичној немогућности да у „реалном животу” ову дефиницију попуне конкретним садржајем родољупци управо пишу нову декларацију о Косову и тешко онима, издајицама и европејцима, који не прихвате документ који ће, сигуран сам, звечати својом општошћу и празнином.

За мене је национални интерес Србије да стотине хиљада данас незапослених грађанаживе од сопственог рада, запослени било у сопственом, приватном било удржавном предузећу, да од своје плате могу да нахране породицу и деци обезбеде све што им је потребно за школу и нормалан живот, да слободно мисле и говоре и да се,притом,осећају заштићено. Национални интерес је да млади не беже из Србије у потрази за послом и квалитетним образовањем, да млади, кад им је време, оснивају породице, добијају децу, и подижу их у релативно пристојним стамбеним и економским условима. Национални интерес је да живимо у добрим односима са суседима, у Европској унији, и пре свега, да разумемо време у којемживимо, тј. да научимо да се брзо мењамо и прилагођавамо новим технологијама и новим глобалним односима и приоритетима.

Све друго сматрам лицемерјем иза којегсе крију лични или групни интереси оних који спречавају Србију да постане модерна, за живот пожељна држава.

Ево, за пример. Још од деведесетих смо знали, бар неки од нас, да је Веран Матић патриота самом чињеницом да се активно борио против тадашњег система, против рата, изолације, самоуништења Србије. Веран је у новим околностима свој патриотизам прилагодио практичним изазовима данашњег тренутка. Фондација коју води бави се заштитом жена од насиља, превенцијом рака дојке, храном за енклаве тј. снабдевањем народних кухиња у којима се хране заборављени Срби у јужном, од званичне српске политике заборављеном делу Косова. Осим тога бави се инкубаторима како би се смањиласмртност беба, и на тај, врло практичан начин, допринео је поправљању демографске слике Србије. За мене, то је патриотизам наспрам државног и црквеног лелекања о свим овим питањима. Његово активно деловање за бољитак друштва и државе у којој живиш је пример на који се, нажалост, мало ко угледа.

У овом тренутку чује се само претећи жамор који доказује да је свест о дубини кризе јасна свима. Више не постоје прва и друга Србија, постоји само незадовољна Србија, збуњена Србија, обезнађена Србија – жуч просипају сви, сви љути на оне који немају визију, на оне који немају храброст, љути увек на друге, никад на себе саме. Чак и када се појаве нове, храбре идеје, када људи поставе праве дијагнозе за ситуацију у Србији, када желе да нешто преокрену и усмере нас ка развоју, добре идеје се персонализују и одбацују јер их је предложио Пера, а одбацили би их и да су потекле од Мике, Лазе, или било кога четвртог. Иза овог одлучног одбијања свегакрију се подаништво, страх и опортунизам који исходују не реторичким, већ практичним питањима која они који не учествују ни у чему заправо немају право да питају: За кога гласати на следећим изборима? Да ли је могуће да у Србији, осим оних који се тренутно налазе на политичкој сцени, не постоје квалификовани појединци који би били у стању да другачијим приступом политици базираној на другачијем дефинисању националног интереса спроведу неопходне реформе и извуку нас из безнађа у које смо заглибљени?

Данас је новембар, кампање су у пуном јеку,а избори су највероватније тек у мају. Значи да је пред нама скоро седам месеци предизборних надгорњавања, а то опет значи да институције државе, на свим нивоима, неће радити ништа осим што ће се борити за изборни резултат партија које их воде. Додамо ли уз ових седам месеци још најмање два, ако не и три колико ће бити потребно да се формира нова влада јасно је да ће у тренутку најдубље политичке и економске кризе Србија изгубити скоро целу годину.

Али нама време никад није било важно. Нема се, може се...