ИЗАЗОВ ПАРТИТОКРАТИЈИ

Нема сумње да ниједна власт у Србији до сада није успела да оствари прави дијалог и пуну, конструктивну сарадњу са цивилним друштвом. То се огледа и у чињеници да још, после пуних девет година од демократских промена, није донет нови закон о удружењима грађана, да су финансијски и порески прописи неповољни и нестимулативни, да је Србија једина земља у региону у којој влада није успоставили институционални оквир и тело које би се бавило, пре свега, стварањем подстицајног окружења за развој цивилног друштва. Све то у времену у коме се степен развијености и учешћа организација цивилног друштва (ОЦД) у дефинисању и доношењу политика сматра једним од кључних показатеља развоја демократије.

Не може се порећи да постоји јавно изражена добра воља да се та област законски регулише, да се усвоје стандарди и норме примерени демократским друштвима. Ради се на законима и прописима, дискутује се и разговара, лицка и дотерује али се тешко усваја и још теже спроводи било који од закона који се налази у сфери најшире схваћених људских права. Све је то ту негде, на папиру и у слатким речима, само што није, али никако да се догоди. Сетите се порођајних мука Закона против дискриминације. Шта се догодило са Законом о родној равноправности? Предлог закона је пре неколико година написан, доспео је у „процедуру” и био повучен у дубоку таму нечије ладице...

Зашто? Зато што Србија данас још није стабилна и развијена демократска држава. Дубоко сам уверен да разлог овог тињајућег сукоба власт – ОЦД лежи у самој дефиницији ОЦД-а као добровољних удружења слободних грађана и грађанки окупљених око појединачног или општег интереса. Слободни грађанин или грађанка су непријатност за сваку државу, а посебно за партитократску као што је то Србија данас. Непријатност вртоглаво расте чињеницом да се ти слободни грађани и грађанке добровољно удружују, дакле да постају активни и да се тај „сумњив и опасан” процес одвија (или би требало да се одвија) изван контроле политичких партија и владе.

Ниједна држава, по дефиницији, није природни пријатељ активних грађана и грађанки. Они су склони да питају, да траже, да критикују и да контролишу. Они јавно изражавају своју самосталност и најчешће су тврдоглави и упорни као мазге. При том не показују да се боје.

Мудре државе су схватиле да се цивилно друштво најбоље „умирује”, да не кажем контролише, тако што се „мејнстримује”, тј. тако што се консултације са ОЦД-ом успостављају као стандард у процесу дефинисања, доношења и спровођења политика. Тиме се наравно критика и контрола од стране цивилног друштва не укидају, али се ублажавају јер се и одговорност за политике бар симболично дели са цивилним друштвом.

Мање мудре државе прибегавају стварању парапартијских или паравладиних организација чија улога је да симулирају процес консултација и да, ако се укаже прилика, за владу или партију одраде по неки профитабилни „послић”. Искуство показује да је крајњи резултат избегавања дијалога са аутентичним ОЦД-ом само заоштравање јавне расправе, што додатно компромитује и партије и владе.

Да наша власт још верује у апсолутну моћ симулације законитости и демократичности најбоље се види у положају „четврте гране власти” тј. независних тела као што су Комисија за борбу против корупције, повереник за слободан приступ информацијама или омбудсман. Упорност са којом Верица Бараћ, Родољуб Шабић и Саша Јанковић прескачу клипове које им „систем” свакодневно подмеће неочекиван су проблем који проистиче из њиховог озбиљног схватања посла који им је поверен. Оно што је било замишљено као контролисана тампон зона без правог утицаја отргло се партијско-владиној контроли овог пута захваљујући активним јавним службеницима који су (наравно) добили пуну подршку ОЦД-а.

Једном започети процес демократизације веома је тешко зауставити. Зато мислим да је најбоље да држава пристане на неизбежно – на институционализовану сарадњу са ОЦД-ом. Парадоксално звучи, али тренутна криза погодан је тренутак за акцију јер превазилажење кризе захтева пуну мобилизацију друштва. Влада напросто не може цео посао да обави сама и сматрам да је обавеза ОЦД-а да преузме део задатака. И да су организације цивилног друштва, уз претходни процес консултација, спремне да тај посао обаве.

То захтева привођење крају процеса који су већ започети, а који укључују доношење закона о удружењима, закона о задужбинама и фондацијама, закона о волонтирању (али по потребама корисника), регулисање финансијског и пореског система за непрофитни сектор и формирање канцеларије за цивилно друштво при Влади Републике Србије.

Наизглед пуно посла, али све се може кад се заиста хоће.

директор Грађанских иницијатива