У својој драми „Српски Фауст и други цитати”, која је недавно приказана у Центру за културну деконтаминацију, Тања Симић-Берцлаз говори о злоупотреби позоришта у буђењу и распиривању ратоборног национализма у Србији. Између осталог у драму су вешто уклопљени и текстови песама најважнијих рок-група са почетка осамдесетих година. Данас, скоро двадесет година касније, згранула ме чињеница да су нам рокери тадашњег „новог таласа” заправо певали о страшној будућности која нам предстоји, а да ми то тада нисмо препознали!

„... Ноћ је, сам сам, врати се, страх ме је
Јер ја нећу да сам сам, јер крокодили долазе!
Ко су они и шта хоће? И што ме воде из слободе?
Нема више ништа нема више никога, крокодили су појели све.
И тебе и мене и њега и њу.”
(Електрични оргазам 1981)

Били смо опомињани, били смо опоменути! Да смо пажљиво слушали и разумели жестоке, визионарске поруке младих можда смо могли да избегнемо бар неке страхоте ратова и мржње које су обележиле не само наше животе већ и генерација које долазе.

„Болесници трче преко парка па до трга
носе папуче под мишком, носе зубала у руци.
… Напола су будни али напола су луди,
Понекад је тешко после година и мрака
сетити се зашто неко опет витла ножем
Око моје главе!”
(Шарло акробата 1981)

Ови прекасно отрежњујући стихови навели су ме да се запитам: Слушамо ли довољно пажљиво поруке које нам данас долазе са улица градова и из медија? Разумемо ли тачно значење речи и одлука данашње српске политичке елите? После свега што нам се догодило имамо не само право већ и обавезу да будемо неповерљиви и опрезни. И забринути. Озбиљно забринути због низа наизглед неповезаних догађаја који неодољиво личе на страшно прошло време и који могу поново довести до већ опеваног исхода.

„Иза прозора су пушке, иза пушака су очи
Иза очију су руке, иза руку куца срце…………

Испред куће наши људи стоје спремни да се боре
Хладне цијеви само чекају знак
Црни момци испред града су упалили моторе
Они остављају пламени траг ...
Сејмени долазе
Ланце нам доносе
Људи их гледају
Проћи им не дају
Сад је вријеме за то.”
(Хаустор 1985)

Покушаћу да без правог реда и не по значају набројим неке од догађаја чији значај није потпуно препознат и који нису наишли на одговарајућу реакцију ни јавности ни државних институција: смена на врху већине културних институција и довођење партијских и „патриотских” јуришника; јавно и некажњено деловање радикалних националистичких група као што су Образ и 1389, њихов одлазак на Косово и каменовање министара српске владе; олако, некритичко прихватање „пресвлачења” неких радикала у самозване напредњаке; наставак слуђивања косовских Срба који неће са нама бити на „белом шенгену” али им поново наређујемо да не учествују на локалним изборима; рушење и ограђивање ромских насеља; правда за Уроша; експлозија насиља у породици и у школама; дивљање таблоида који се и преко деце обрачунавају са неистомишљеницима; нове тензије са суседним државама; графити на београдским улицама са Путиновим ликом и текстом: „Путин вас посматра”...

„Прасловен
Који је препливао руску реку
И зајеб…  све кер се је зајеб… дало”
(Лачни Франц 1981)

По јези коју изазива издвојићу ипак текст „Напад на идентитет”, недавно објављен управо у ,,Погледима” у ,,Политици”. Као и деведесетих ауторитет аутора Мише Ђурковића треба да потврде његова научна титула и функција у Институту за европске студије (сиц!). Он, наравно, брани српски идентитет бранећи закон о црквама и верским заједницама који удружено нападају; „неотроцкисти, екстремна левица, Коалиција за секуларну државу, омбудсман Саша Јанковић, невладине организације, венецијанска комисија, расколничка црногорска православна црква, западне фондације, секте, они што неће да уче веронауку у школама, велика браћа споља, интернет-кампање, ДС, председник Тадић, Уставни суд, а посебно судија Марија Драшкић, кадрови блиски ЛДП-у, Министарство културе, Министарство за људска права кроз промоцију хомосексуалности, они што цепају државу и измишљају регионе, нови закон о образовању који увелико спрема госпођа Тинде Ковач-Церовић и на самом крају и пасивни чланови Српске православне цркве”. Сви они заједно у једном тексту и на једном задатку, а то је „напад на основе политике идентитета која је до сада у некој мери чувала и репродуковала српски народ”. Надам се да ,,Политика” неће још једном постати медиј у коме је званично започела нова кампања која Србији може донети само још већу несрећу од оне коју смо већ преживели.

„Једног дана сазнат ћеш
За све учињене гадости...
Као да се ништа није догодило.
Хвала богу криви су они други”.
(Азра 1982)

И за крај, уместо закључка предлажем да поново преслушамо и овог пута послушамо Азру и песму ,,Уради нешто” из давне 1980.

„Уради нешто за своју савјест
не мисли да си сам
крени оштро узми ствар у руке
заборави на страх…
ма хајде, мрдни већ једном
ма хајде, покрени се
ма хајде, учини нешто
ма хајде ...
уради нешто, то је твоја дужност”.

директор Грађанских иницијатива