Образовање – највећи губиташ

Када би 35 одсто производа било ког предузећа било фелерично, с грешком, оно би банкротирало. Осим ако није јавно предузеће у Србији које би упркос тако катастрофалним резултатима држава спасавала ради очувања социјалног мира. То је оно што нам се дешава када је у питању образовни систем.

Тридесет пет одсто ученика који заврше основну школу је функционално неписмено! То је званични податак од кога је можда гори једино онај да у Србији живи више од 230.000 неписмених, скоро један милион са незавршеном и 1.500.000 са завршеном само основном школом. Да подсетим, 35 одсто од оних који су школу завршили су функционално неписмени па можда и не могу да прочитају сведочанства која су добили!

Образовни систем је апсолутно највећи губиташ у Србији. Тај губитак је заправо немерљив јер се не завршава на вратима основних школа. Последица те лоше „производње” је дугорочно погубна по цело друштво јер условљава природу наше економије и њен развој. Мањак квалитетно образовних „људских ресурса” разлог је наше немоћи да ухватимо прикључак са модерним технологијама или, како се то данас каже, да „задовољимо потребе тржишта”. Ја наравно не мислим да образовни систем треба да нашу децу, ученике и студенте, припрема за тржиште. Треба да их оспособи за живот у коме је тржиште само један његов део.

Интензивно разговарам са различитим учесницима у образовном процесу. Наставници су свесни ћорсокака у коме се налазе. Они који квалитетно и посвећено обављају свој посао не добијају за то заслужене награде већ су изложени подсмеху и опструкцији својих колега. Једно испитивање је показало да само 25 одсто наставника успешно обавља свој посао. Стручно усавршавање служи да се сакупи прописани број поена а новостечена знања најчешће се уопште не примењују у настави. Зато још увек у школама, а нажалост и на многим факултетима, нема интерактивне наставе, дијалога и критичког мишљења, права на грешку из које се најбоље учи.

Група младих Рома која је завршила средње стручне школе са задивљујућим миром и оправданим презиром према систему описивали су ми своје школовање. „Оцена за Рома је двојка. Наставници нас уопште нису слушали. Јединицу не дају да не би били оптужени за дискриминацију а учио – не учио, знао или не знао, више од двојке не добијаш зато што си Ром.”

Наставници се жале да су понижени, да више не уживају друштвени углед као некада. При том смо управо сазнали да су директори и професори у 80 школа „лажирали” резултате матурских испита! Нико није отпуштен због тог фалсификата. Само су „строго опоменути” будућом „строгом контролом” од Министарства просвете и науке и Завода за вредновање образовања и васпитања! Професорима Правног факултета у Крагујевцу који су пре неколико година ухапшени због примања мита никада није суђено, а онда се кобајаги скандализујемо када млади човек, да би добио стипендију, фалсификује оцене у свом индексу. Он само показује да је добар ђак који уме да употреби васпитање које је добио од оних који фалсификују и да поштује законе као правници који су тражили мито.

Губљењу друштвеног угледа „запослених у просвети” доприносе и многобројни синдикати који заступају њихове интересе јер су плате једини интерес због кога су до данас протестовали и штрајковали. Не сећам се да су икада тражили побољшање услова наставе или стручно усавршавање како би својим ученицима и студентима понудили знања и вештине са којима ће себи обезбедити пристојан живот. Могу да се опкладим да ће и следећа школска година опет почети штрајком, држава ће још једном пристати на уцене да би смирила и раднике у просвети и родитеље, а ученици и студенти ће трпети штету због које ће једног дана из школа изаћи као већ поменути „производ с грешком”.

Ова критика државног није заговарање приватног образовања као што то чини Министарство просвете и науке својим последњим одлукама. Напротив. Ово је још један позив да се побољшање квалитета образовања на свим нивоима постави као прворазредни државни и национални интерес. У Србији образовање то није било а по ономе што избори најављују само за ретке ће то и бити.

Држава која не мисли о образовању не мисли о младима. Држава која не мисли о младима не мисли о својој будућности.