Deca su nam nevaspitana, nezainteresovana i nemotivisana, razmažena, ne umeju da uče, nemaju radne navike, malo čitaju, mnoga od njih nisu u stanju da shvate malo dužu rečenicu, sklona su nasilju, piju, drogiraju se, noći provode po kafićima, varaju na ispitima!

Sram ih bilo. A lepo smo im rekli, i to više puta, kakvi treba da budu.

Dosta više tog skaradnog okrivljavanja mladih i dece za ono što su danas! Deca i mladi su ogledalo, slika i prilika nas samih, društva i vrednosti koje u njemu vladaju, porodica u kojima žive, škola i fakulteta koje pohađaju. Poslednji je trenutak da sagledamo koliko smo mi kao roditelji, mi kao država koja osmišlja i sprovodi obrazovni sistem odgovorni što smo nekoliko generacija gurnuli i još uvek guramo u neznanje, nasilje i bezakonje. Pogledajmo malo u sopstvene porodice i u sistem obrazovanja, od osnovne škole do univerziteta – mi smo krivi, i nikakvi izgovori, nikakvo pozivanje na međunarodne antisrpske zavere nas neće opravdati ako iza sebe, umesto uređene države i modernog evropskog društva, ostavimo pustoš.

Prvi korak koji moramo preduzeti jeste jedna obimna, strpljiva i beskompromisna reforma sistema obrazovanja. Bolest neznanja kojoj smo dozvolili da buja teško je brzo izlečiti.

Podsetimo se istorije Ministarstva prosvete u poslednjih deset godina: 2001. godine ministar Gašo Knežević i grupa njegovih posvećenih i kompetentnih saradnika postavili su temelje reforme obrazovanja. Možemo danas imati neke rezerve prema načinu i brzini kojom se ušlo u ceo proces, ali svakako treba pohvaliti činjenicu da je tadašnja vlada reformu obrazovanja videla kao jedan od prioriteta za razvoj Srbije. Po dolasku Vojislava Koštunice najoštriji rez je napravljen upravo u Ministarstvu prosvete jer je on verovatno procenio da će reforma ugroziti njegov sistem vrednosti baziran na srednjovekovnom poimanju duhovnosti i olakšati uklapanje u evropske sisteme. Postavljena je ministarka Čolić koja je preko noći zaustavila reforme, prekinula projekte demokratizacije i decentralizacije školskog sistema, proterala Darvina i kompjutere iz škola i još koješta. U tom trenutku naši učenici su na Pisa testovima znanja zauzimali alarmantno 37. mesto. Pošto je obavila udarnički deo posla, Čolićeva je smenjena i zamenili su je ministar Vuksanović, koji se rezultatima Pise podsmevao, i ministar Lončar, koji je javno i ponosno izjavio da se bavi mnogo važnijim pitanjem Kosova! U tom periodu naši učenici su pali na 41. mesto na Pisa testovima. Toliko o posledicama neodgovorne politike u obrazovanju.

Danas su se u Ministarstvo vratili neki od nosilaca davno započetih reformi. Može nas ohrabriti činjenica da je ministarstvo naručilo istraživanje o stanju u obrazovanju (iz kog sam na početku citirao deprimirajuće nalaze), verovatno predviđajući katastrofalne rezultate, ali je i spremno da sa deprimirajućim pokazateljima sopstvenog rada suoči i učesnike u obrazovnom sistemu i javnost i da na osnovu toga dobije podršku za neophodne promene. Ta podrška mora doći od države, roditelja, ali pre svega od svih onih nastavnika, profesora, srednjoškolskih i univerzitetskih, koji sprovode nastavu kao i direktora i svih ostalih koji vode obrazovne ustanove. Bilo bi dobro da podrška dođe i iz njihovih sindikata koji bi trebalo da se prema nesumnjivo malom budžetu za obrazovanje odnose ne kao sredstvu za ucenu socijalnim mirom već imajući u vidu društveno vrednovanje obrazovanja kao rezultat dugoročnog razvoja sistema.

Šta je potrebno da bi se izmenio način ispitivanja tj. provere znanja koje ne bi više u potpunosti zavisilo od dobre volje i ličnih simpatija onih koji ispituju? Zar je nerešiv problem uvođenje pismenih testova koji, ako ništa drugo, omogućavaju naknadnu proveru pokazanog znanja? Šta je potrebno da profesori na univerzitetu ne ponižavaju svoje studente puštajući ih da satima čekaju na usmene ispite pa tako često čujemo da se ispit zakazan za rano jutro polaže neposredno pre ponoći? Tu je i problem neadekvatnih i zastarelih udžbenika. Jedan nezadovoljni student Filološkog fakulteta mi je rekao: „Uz moj udžbenik ide i gramofonska ploča. Šta s njom da radim?“

Svako bi mogao da u nedogled nabraja sve ono što je već na površini očigledno loše u obrazovanju i o čemu postoje neposredna iskustva. Ali zvono za uzbunu zvoni i ako smo se već opredelili za evropsku budućnost, isključivo od našeg odnosa prema obrazovanju zavisi kako će naše buduće generacije u Evropi živeti: kao ravnopravni građani ili kao poluobrazovana, nekvalifikovana radna snaga. Mladi i deca o tome ne odlučuju. O tome odlučujemo mi sami.

direktor Građanskih inicijativa