Деца су нам неваспитана, незаинтересована и немотивисана, размажена, не умеју да уче, немају радне навике, мало читају, многа од њих нису у стању да схвате мало дужу реченицу, склона су насиљу, пију, дрогирају се, ноћи проводе по кафићима, варају на испитима!

Срам их било. А лепо смо им рекли, и то више пута, какви треба да буду.

Доста више тог скарадног окривљавања младих и деце за оно што су данас! Деца и млади су огледало, слика и прилика нас самих, друштва и вредности које у њему владају, породица у којима живе, школа и факултета које похађају. Последњи је тренутак да сагледамо колико смо ми као родитељи, ми као држава која осмишља и спроводи образовни систем одговорни што смо неколико генерација гурнули и још увек гурамо у незнање, насиље и безакоње. Погледајмо мало у сопствене породице и у систем образовања, од основне школе до универзитета – ми смо криви, и никакви изговори, никакво позивање на међународне антисрпске завере нас неће оправдати ако иза себе, уместо уређене државе и модерног европског друштва, оставимо пустош.

Први корак који морамо предузети јесте једна обимна, стрпљива и бескомпромисна реформа система образовања. Болест незнања којој смо дозволили да буја тешко је брзо излечити.

Подсетимо се историје Министарства просвете у последњих десет година: 2001. године министар Гашо Кнежевић и група његових посвећених и компетентних сарадника поставили су темеље реформе образовања. Можемо данас имати неке резерве према начину и брзини којом се ушло у цео процес, али свакако треба похвалити чињеницу да је тадашња влада реформу образовања видела као један од приоритета за развој Србије. По доласку Војислава Коштунице најоштрији рез је направљен управо у Министарству просвете јер је он вероватно проценио да ће реформа угрозити његов систем вредности базиран на средњовековном поимању духовности и олакшати уклапање у европске системе. Постављена је министарка Чолић која је преко ноћи зауставила реформе, прекинула пројекте демократизације и децентрализације школског система, протерала Дарвина и компјутере из школа и још којешта. У том тренутку наши ученици су на Писа тестовима знања заузимали алармантно 37. место. Пошто је обавила ударнички део посла, Чолићева је смењена и заменили су је министар Вуксановић, који се резултатима Писе подсмевао, и министар Лончар, који је јавно и поносно изјавио да се бави много важнијим питањем Косова! У том периоду наши ученици су пали на 41. место на Писа тестовима. Толико о последицама неодговорне политике у образовању.

Данас су се у Министарство вратили неки од носилаца давно започетих реформи. Може нас охрабрити чињеница да је министарство наручило истраживање о стању у образовању (из ког сам на почетку цитирао депримирајуће налазе), вероватно предвиђајући катастрофалне резултате, али је и спремно да са депримирајућим показатељима сопственог рада суочи и учеснике у образовном систему и јавност и да на основу тога добије подршку за неопходне промене. Та подршка мора доћи од државе, родитеља, али пре свега од свих оних наставника, професора, средњошколских и универзитетских, који спроводе наставу као и директора и свих осталих који воде образовне установе. Било би добро да подршка дође и из њихових синдиката који би требало да се према несумњиво малом буџету за образовање односе не као средству за уцену социјалним миром већ имајући у виду друштвено вредновање образовања као резултат дугорочног развоја система.

Шта је потребно да би се изменио начин испитивања тј. провере знања које не би више у потпуности зависило од добре воље и личних симпатија оних који испитују? Зар је нерешив проблем увођење писмених тестова који, ако ништа друго, омогућавају накнадну проверу показаног знања? Шта је потребно да професори на универзитету не понижавају своје студенте пуштајући их да сатима чекају на усмене испите па тако често чујемо да се испит заказан за рано јутро полаже непосредно пре поноћи? Ту је и проблем неадекватних и застарелих уџбеника. Један незадовољни студент Филолошког факултета ми је рекао: „Уз мој уџбеник иде и грамофонска плоча. Шта с њом да радим?“

Свако би могао да у недоглед набраја све оно што је већ на површини очигледно лоше у образовању и о чему постоје непосредна искуства. Али звоно за узбуну звони и ако смо се већ определили за европску будућност, искључиво од нашег односа према образовању зависи како ће наше будуће генерације у Европи живети: као равноправни грађани или као полуобразована, неквалификована радна снага. Млади и деца о томе не одлучују. О томе одлучујемо ми сами.

директор Грађанских иницијатива