Почела је изборна година. Председник Тадић је најавио као годину у којој ће изложити свој план за целовито решење косовског питања. Није улазио у детаље осим што смо сазнали да је о томе већ разговарао са европским партнерима и да ће план предложити када то буде „могуће и делотворно”.

Најаву „плана за целовито решење косовског питања” у првом тренутку самдоживео као изванредни предизборни „тизер”, дакле рекламну поруку која треба да заголица радозналост јавности и пробуди велика, позитивна очекивања пре свега оног дела разочараних гласача ДС-акоји најављују свој неизлазак на изборе или гласање за било кога другог. Притом, детаљи плана нису изнети како у доколици повезаних празника не би могли бити озбиљно анализирани и евентуално критиковани.

Али, после пажљивијег читања, и упркос неизбежне мантре о „неодустајању од политике и Европа и Косово”, у мени се поново пробудио мој неугасиви до сада ничим оправдани оптимизам: Можда није предизборни маркетинг. Можда су председник и они око њега најзад схватили да је Србији догорело до ноката и да дугорочни опстанак и државе и народа зависи од нашег окретања леђа прошлости и суочавања са суровом реалношћу!?

Разлог за тај трачак наде пре свега видим у чињеници да се изношење овог плана у свему разликује од антологијског политичког гафа са декларацијом у УН. Дакле разговори са заинтересованим странама о ,,могућем и делотворном” воде се ПРЕ изласка пред државне институције и домаћу и међународну јавност. План је, како је речено, у основним цртама већ изложен великимсилама. Доследна прецизност порука које од њих у последње време примамо можда указује да понуђени предлог не нуди решења око којих је компромис могућ.

Постизање тог, животно важног, компромиса пре свега зависи од храброг и јасног дефинисања шта је у постојећим околностима оствариви политички интерес Србије на Косову. Да ли је председник на то спреман? Сасвим је јасно да је тај оствариви политички интерес немогуће икада усагласити са патетично емотивним и романтичарским подударностима између данашње ситуације са оном од пре једног или два века које је пронашао, а потом у свом говору (поводом 200 година МИП-а) и изрекао Вук Јеремић и притом „остао жив”. Његов говор међутим показује дубину подела у оквиру самогДС-аи оне се више не могу прикрити јавним заклињањем у јединство. Исувише дуго траје пракса у којој се озбиљност председникових ставова мери оним што ће потом рећи министар иностраних послова и обрнуто. Зато се мора поставити питање: Да ли је пуна сагласност о плану постигнута у самом ДС-уу коме политику воде они који очигледно живе у паралелним, недодирљивим световима и вековима? Ако се и европским партнерима и домаћој јавности и даље буду упућивале контрадикторне поруке неме никакве шансе да председник поврати бар део поверења и угледа које је изгубио и у свету и код куће.

Компромис око остваривог интереса Србије на Косову биће најтеже постићиу самој Србији. Томислав Николић јесте позвао председника и ДС да заједно дефинишу политику према Косову и на тај начин обезбеде и њено спровођење али је истовремено поставио јасне границе за тај договор. Без обзира на изборне резултате и позиције саговорника у будућој власти, то ће бити кључни договор за стабилност Србије а и региона. У овом случају повод за оптимизам проналазим у чињеници да Николић и напредњаци, иако јошнемају европске партнере, имају европске саговорнике које слушају пажљивије него што многи претпостављају.

Није занемарљива чињеница да полако учимо политички говор у коме је свака реч важна,што видим у наизглед неважном детаљу да председник говори о европским партнерима а не о саговорницима. У том смислу ми смета избор речи којим се вођење политике Србије своди на једнину, тј.на исказ „Ја имам план за….”. То брише важност институција и ослобађа од одговорности остале учеснике политичког живота. Ако се већ, као што би требало, не помињу влада, кабинет, партија или бар група експерата, било би очекивано да се каже:„Радили смо на изради плана…који ћу ја, као председник Србије, изложити Скупштини Србије и европским партнерима…”.

Боље звучи чак и ако није тачно.