Рејтинг или смрт

Неки наши политичари и њихове странке више не живе у Србији. Живе у рејтингу. Разумем их. Живот у рејтингу је много лагоднији него у Србији. Једини циљ тог и таквог бивствовања јесте повећање подршке коју по истраживањима имају у гласачком телу. О томе их извештавају за то, мање или више, поуздане aгенције. Они мисле да за рејтинг нису битни програми а да су још мање битни резултати рада. Мисле да је за рејтинг кључно да су стално присутни у медијима, да неуморно понављају задате фразе и да повремено предузму акцију са јединим циљем да наведе досадашњег гласача друге странке да промени мишљење и изјави да ће гласати за њих. Рејтинг заправо треба да се третира као изборни резултат. (Надам се да неко у демагошкој импровизацији која се назива штедња у државним институцијама неће закључити да истраживања јесу јефтинија од самих избора па изборе укинути.)

Недавно објављени резултати истраживања (никада неидентификоване агенције), који супоказалида би на следећим изборима СНС наводно добио скоро дупло више гласова од ДС, покренули су праву лавину реакција – од жустрих полемика, високопарних самозадовољних мудровања, преко митинговања до штрајка жеђу и глађу. У тој халабуци говорило се о резултатима који се штимују и прилагођавају жељама и потребама партија-наручилаца, о селективним, нестручним и пристрасним тумачењима, о спиновању резултата за дневнополитичке потребе... Али, сви су остали глуви на опомене стручњака да је расположење грађана скоро дневно промењива категорија и да су поуздани само дуги низови резултата који показују трендове...

Још је интересантније да се нико озбиљно не бави одговорима грађана на друга питања која се у тим истраживањима постављају. Мени су посебно важни они одговори који показују које су теме и проблеми и како су поређани на листи приоритета грађана. Већ доста дуго то су пре свега незапосленост, високе цене, низак стандард, економска неизвесност и све чешћа формулација – општа беда и сиромаштво. Потом су ту корупција и криминал и опадајуће поверење у институције. Европске интеграције грађани не виде као проблем већ као процес од кога очекују да уреди економску ситуацију. То јесте један од два декларисана стуба наше политике и данас се за европске интеграције залажуи власт и опозиција. Истовремено, имам утисак да су европске интеграције својеврсни начин да се избегне или бар одложи конкретизација корака које треба предузети како у сфери економских реформи тако и у решавању бујајуће корупције.

Косово, које је други стуб наше државне политике, посебно је важно за мање од пет одстонаших грађана. Они га све мање виде као питање територијалног интегритета а све више као обавезу да се побољшају услови живота за Србе на Косову. Држава би требало да постави исти приоритет,што не значи да призна независно Косово већ да косовским институцијама са којима већ преговора предложи конкретна решења за побољшање живота Срба и захтева њихово спровођење.

Трагично је да решавање економске кризе није приоритет за људе који живе у рејтингу. Њима су приоритет избори. Власт. Контрола над оно мало ресурса које Србија још има. То се види из невероватног става да до избора ништа у нашем нефункционалном систему (систему?) не треба мењати. Страшно! Као да стотине хиљада незапослених, десетине хиљада оних који раде а не примају плате, стотине оних који се хране у народним кухињама имају времена да чекају. Животи им неповратно пролазе у понижењу и безнађу сиромаштва док слушају испразна надметања политичких елита о томе чији је рејтинг виши и ко на основу тога има право да неодговорно одлучује о нашој будућности.

Нажалост,ти најугроженији грађани не чекају изборе јер на њима неће гласати. Неће гласати јер им искуство говори да је Мурта само пресвучени Курта. То треба променити, треба указати на једноставну чињеницу: Ми, грађани и грађанке запошљавамо и плаћамо оне који врше власт. То нам даје право не да слепо прихватамо шта нам нуде већ да тражимо шта за нас треба да ураде.