Rasističke teorije koje su pozivale na rat i na etničko čišćenje vratile su se u naše živote nasmejane, obučene u bundu, slobodne! Moja vera u pravdu duboko je uzdrmana, moja nada da Srbija menja stav prema nasilju i svojoj odgovornosti za neposrednu prošlost još jednom se pokazala naivnom.

Povratak jedne od retkih žena u istoriji osuđenih za ratne zločine pretvorio se u svojevrsno slavlje koje je predvodio predsednik jednog entiteta susedne države. Dovezao je u Beograd. (To su valjda ti „specijalni odnosi s Republikom Srpskom” koju nam je u nasleđe ostavio V. Koštunica). Ko do sada to sebi nije želeo da prizna dobio je ciničnu poruku da su nam sa stanovnicima Dodikovog entiteta zajednički ne samo etničko poreklo, jezik i vera već i odgovornost za ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Biljana Plavšić, osuđena na 11 godina zbog zločina protiv humanosti i nasilnog iseljavanja izazvanog verskim, političkim i rasnim motivima, državljanka je Srbije i živeće u Beogradu sa povremenim, pretpostavljam nostalgičnim posetama Banjaluci, Bijeljini, Republici Srpskoj ili kraće rečeno mestima zločina.

U celoj situaciji naša država je izabrala da ćuti „jer ne komentariše odluke suda” (osim kada javno proglasi neprimerenom kaznu određenu Šljivančaninu). Većina medija je ceo događaj predstavila kao da je reč o oprostu krivice, o nekoj vrsti rehabilitacije, a ne o primeni pravila iz švedskog pravnog sistema koji osuđene oslobađa posle izdržanih dve trećine kazne. (Možda je ovo prilika da Švedska u svoj zakon uvede izmenu da „pravilo važi osim u slučaju osuđenih za ratne zločine”.) Osim što je svojevrsni podsmeh svemu za šta se zalažu borci za ljudska prava, švedska doslednost otvara mnoga pitanja jer na neki način derogira presude koje sud donosi tako što njihovo sprovođenje zavisi od države u kojoj će osuđenici izdržavati svoje kazne. Dakle izborom te zemlje sud unapred može uticati na to da li će osuđeni biti pušteni ranije ili ne i na taj način indirektno ublažiti sopstvenu presudu. Iz te činjenice proizilazi opravdana sumnja da je u slučaju Biljane Plavšić reč o unapred dogovorenom planu sa Karlom Biltom. Između ostalog ona je puštena na slobodu uprkos izjavi koju je dala švedskim novinama da je njeno „priznanje krivice” bila najobičnija predstava i da je lagala da bi dobila blažu kaznu. O pokajanju nema ni reči.

Moram priznati da sam kao i mnogi naseo na priznanje koje je tako vešto istrgovala i još bolje odglumila pred Haškim sudom (brisane su joj optužbe za genocid, istrebljenje i ubistvo). Naseo sam iz puke nade da je kajanje moguće i to uprkos svom iskustvu iz „TV duela” koji sam sa Biljanom Plavšić imao na TV ,,Politici” sredinom devedesetih. Tada sam kao predsednik IO Građanskog saveza pokušao da suprotstavim argumente mira i zajedničkog života politici etničkog čišćenja koju je ona vodila i sprovodila u Bosni i Hercegovini. Njen jedini odgovor na sve što sam govorio bio je da je ona „u tom i tom selu videla kako muslimani igraju fudbal sa glavama srpske dece”. I tu rečenicu ponavljala je kao pokvarena ploča. Trebalo mi je vremena da shvatim da je ona i u toj situaciji bila na svom životnom zadatku – da na osnovu svojih „naučnih teorija” budi mržnju, da podstakne osvetu i da svoje okruženje „nasilnim etničkim razdvajanjem” očisti od genetski pokvarenog materijala. Iz istorije čovečanstva znamo da su najgnusniji oni zločini koji su bili bazirani na „nauci” ili su činjeni u ime „naučnih eksperimenata”.

Nimalo mi nije lakše što nisam jedini koga je prevarila hinjena skrušenost Biljane Plavšić pred Haškim sudom. Tako Slavenka Drakulić kaže: „Pre mnogo godina u svojoj knjizi ’Oni ne bi ni muvu zgazili’ pisala sam o Biljani Plavšić kao o pozitivnom primeru žene koja je bila hrabra da prizna svoja ratna zlodela. Divila sam joj se jer takav čin zahteva veliku hrabrost i moralnu čvrstinu. Po mom mišljenju to je bila i lekcija balkanskim muškarcima koji se skrivaju: muškarcima kakvi su Karadžić, Mladić i Gotovina.

Užasno sam pogrešila”.

Kao i Šveđani. Kao i Haški sud.

direktor Građanskih inicijativa