Расистичке теорије које су позивале на рат и на етничко чишћење вратиле су се у наше животе насмејане, обучене у бунду, слободне! Моја вера у правду дубоко је уздрмана, моја нада да Србија мења став према насиљу и својој одговорности за непосредну прошлост још једном се показала наивном.

Повратак једне од ретких жена у историји осуђених за ратне злочине претворио се у својеврсно славље које је предводио председник једног ентитета суседне државе. Довезао је у Београд. (То су ваљда ти „специјални односи с Републиком Српском” коју нам је у наслеђе оставио В. Коштуница). Ко до сада то себи није желео да призна добио је циничну поруку да су нам са становницима Додиковог ентитета заједнички не само етничко порекло, језик и вера већ и одговорност за ратне злочине у Босни и Херцеговини. Биљана Плавшић, осуђена на 11 година због злочина против хуманости и насилног исељавања изазваног верским, политичким и расним мотивима, држављанка је Србије и живеће у Београду са повременим, претпостављам носталгичним посетама Бањалуци, Бијељини, Републици Српској или краће речено местима злочина.

У целој ситуацији наша држава је изабрала да ћути „јер не коментарише одлуке суда” (осим када јавно прогласи непримереном казну одређену Шљиванчанину). Већина медија је цео догађај представила као да је реч о опросту кривице, о некој врсти рехабилитације, а не о примени правила из шведског правног система који осуђене ослобађа после издржаних две трећине казне. (Можда је ово прилика да Шведска у свој закон уведе измену да „правило важи осим у случају осуђених за ратне злочине”.) Осим што је својеврсни подсмех свему за шта се залажу борци за људска права, шведска доследност отвара многа питања јер на неки начин дерогира пресуде које суд доноси тако што њихово спровођење зависи од државе у којој ће осуђеници издржавати своје казне. Дакле избором те земље суд унапред може утицати на то да ли ће осуђени бити пуштени раније или не и на тај начин индиректно ублажити сопствену пресуду. Из те чињенице произилази оправдана сумња да је у случају Биљане Плавшић реч о унапред договореном плану са Карлом Билтом. Између осталог она је пуштена на слободу упркос изјави коју је дала шведским новинама да је њено „признање кривице” била најобичнија представа и да је лагала да би добила блажу казну. О покајању нема ни речи.

Морам признати да сам као и многи насео на признање које је тако вешто истрговала и још боље одглумила пред Хашким судом (брисане су јој оптужбе за геноцид, истребљење и убиство). Насео сам из пуке наде да је кајање могуће и то упркос свом искуству из „ТВ дуела” који сам са Биљаном Плавшић имао на ТВ ,,Политици” средином деведесетих. Тада сам као председник ИО Грађанског савеза покушао да супротставим аргументе мира и заједничког живота политици етничког чишћења коју је она водила и спроводила у Босни и Херцеговини. Њен једини одговор на све што сам говорио био је да је она „у том и том селу видела како муслимани играју фудбал са главама српске деце”. И ту реченицу понављала је као покварена плоча. Требало ми је времена да схватим да је она и у тој ситуацији била на свом животном задатку – да на основу својих „научних теорија” буди мржњу, да подстакне освету и да своје окружење „насилним етничким раздвајањем” очисти од генетски поквареног материјала. Из историје човечанства знамо да су најгнуснији они злочини који су били базирани на „науци” или су чињени у име „научних експеримената”.

Нимало ми није лакше што нисам једини кога је преварила хињена скрушеност Биљане Плавшић пред Хашким судом. Тако Славенка Дракулић каже: „Пре много година у својој књизи ’Они не би ни муву згазили’ писала сам о Биљани Плавшић као о позитивном примеру жене која је била храбра да призна своја ратна злодела. Дивила сам јој се јер такав чин захтева велику храброст и моралну чврстину. По мом мишљењу то је била и лекција балканским мушкарцима који се скривају: мушкарцима какви су Караџић, Младић и Готовина.

Ужасно сам погрешила”.

Као и Швеђани. Као и Хашки суд.

директор Грађанских иницијатива