Bivši nosioci vlasti, Koštunica i njegovi, teško podnose niz poraza koje u poslednje vreme trpe na skoro svim frontovima  (osim na Voždovcu). Ne smemo da zaboravimo da je taj niz započet pragmatičnom i dalekosežno mudrom odlukom SPS da pristupi proevropskoj koaliciji i distancira se od sopstvene politike iz devedesetih.  Potom je usledilo cepanje SRS i njihova neizbežna marginalizacija. Propao je nesumnjivo politički indukovan i vođen talas nasilja koji je država uspela da obuzda bez primene fizičke sile. Propalo je i proročanstvo da će se EU raspasti, došli smo na belu šengensku listu (posle svih crnih lista na kojima smo se nalazili),  podneli smo kandidaturu za članstvo u EU,  dvosmerno je proradio Prelazni trgovinski sporazum, uz mnogo kontroverzi ipak je krenula reforma sudstva, tužioci za ratne zločine i dalje uporno i temeljno rade svoj posao...

Ove nove okolnosti bitno su suzile prostor za mrzovolju, ometanje i opstrukciju i poraženi su se očigledno odlučili za „gerilsku” taktiku malih udara na tačke sistema kojima se podriva moral stanovništva a država se ekonomski iscrpljuje i politički destabilizuje. Uvek i još  „u ime naroda” opasno zloupotrebljavaju postojeće siromaštvo i poigravaju se  socijalnim nezadovoljstvom i na ulice izvode radnike koji i po sedam godina strpljivo ne primaju plate i vojne rezerviste koji posle deset godina traže svoje dnevnice.   (Sličnu globalnu taktiku ekonomskog iscrpljivanja analizira Džon Rob u knjizi  „Vrli novi rat”,  gde kao jedan od primera navodi da je napad na Njujork koštao Al Kaidu oko pola miliona dolara a odbrana i prevencija od sličnih napada koštala je i još košta i Ameriku i ceo svet desetine milijardi dolara. Šta u takvom globalnom rasporedu snaga uopšte znači biti vojno neutralan?)

Jedna od takvih „gerilskih akcija ometanja” trebalo je da bude i ničim izazvana inicijativa 200 intelektualaca o referendumu o pristupanju Srbije NATO-u. Naravno da ova rasprava nema veze sa NATO-om već je sredstvo da se čačkanjem po emotivno osetljivom problemu uznemiri „narod” a vlast prikaže u što gorem, nepatriotskom svetlu. Referendum je delikatan demokratski instrument kojim se zbog njegove prividne jednostavnosti lako manipuliše (složeni problemi se svode na jedno pitanje –  jedan odgovor – DA ili NE). Tako se pitanje o NATO-u može postaviti u maniru Miroslava Lazanskog:  „Da li ste za to da NATO tajno smesti atomsko oružje na našoj teritoriji?”

Reakcija na ovaj napad bila je iznenađujuće smirena i argumentovana i predstavlja novi kvalitet političkog dijaloga u Srbiji. Uključila se stručna javnost ali najbolji odgovor  (sa kojim se potpuno slažem) pseudopatriotskim narikačama dala je Žanka Stojanović, učiteljica u penziji, majka jedne od žrtava bombardovanja TV Beograd, u svom obraćanju na skupu  „Hajde da pričamo o NATO-u”  koji je organizovao Centar za evroatlantske studije. Objašnjavajući da je za nju  „alijansa bila samo saučesnik u Miloševićevom zločinu protiv sopstvenog naroda” i da su „kolateralne žrtve jedino odgovarale samom Miloševiću” ona na kraju zaključuje:  „Ulazak Srbije u NATO nesumnjivo bi zatvorio razdoblje ratova povodom granica i takozvanog srpskog državnog pitanja i gotovo dvovekovno vanredno stanje, pa bi time ukinuo i potrebu za nedavno najavljenim domaćim jedinicama za vanredne situacije.  Naša deca više ne bi ginula.”

„O važnim pitanjima narod mora da se pita”, tvrde zagovornici referenduma. Zalažem se za što širu građansku participaciju, ali ovde je reč o odluci koja duboko zadire u dugoročnu bezbednosnu stabilnost države, koja ima dramatične ekonomske posledice za Srbiju  (siromašnu kakva danas jeste).  Zato, poučen zloupotrebama referenduma iz dalje (samoupravne) i bliže (Milošević/Koštunica) prošlosti mislim da posle temeljne javne rasprave, građani treba da ovu odluku prepuste nadležnim državnim institucijama, pre svega Skupštini. Nije tu reč o nekakvom „paternalizmu nad narodom” kao ni o  „prosvećenom autoritarizmu”  kako tvrde neki, već je pitanje odgovornosti onih koji su izabrani da donose odluke a ne da odgovornost prebacuju na „narod”.

Ističe vreme neodgovorne vlasti i države.

direktor Građanskih inicijativa