Бивши носиоци власти, Коштуница и његови, тешко подносе низ пораза које у последње време трпе на скоро свим фронтовима  (осим на Вождовцу). Не смемо да заборавимо да је тај низ започет прагматичном и далекосежно мудром одлуком СПС да приступи проевропској коалицији и дистанцира се од сопствене политике из деведесетих.  Потом је уследило цепање СРС и њихова неизбежна маргинализација. Пропао је несумњиво политички индукован и вођен талас насиља који је држава успела да обузда без примене физичке силе. Пропало је и пророчанство да ће се ЕУ распасти, дошли смо на белу шенгенску листу (после свих црних листа на којима смо се налазили),  поднели смо кандидатуру за чланство у ЕУ,  двосмерно је прорадио Прелазни трговински споразум, уз много контроверзи ипак је кренула реформа судства, тужиоци за ратне злочине и даље упорно и темељно раде свој посао...

Ове нове околности битно су сузиле простор за мрзовољу, ометање и опструкцију и поражени су се очигледно одлучили за „герилску” тактику малих удара на тачке система којима се подрива морал становништва а држава се економски исцрпљује и политички дестабилизује. Увек и још  „у име народа” опасно злоупотребљавају постојеће сиромаштво и поигравају се  социјалним незадовољством и на улице изводе раднике који и по седам година стрпљиво не примају плате и војне резервисте који после десет година траже своје дневнице.   (Сличну глобалну тактику економског исцрпљивања анализира Џон Роб у књизи  „Врли нови рат”,  где као један од примера наводи да је напад на Њујорк коштао Ал Каиду око пола милиона долара а одбрана и превенција од сличних напада коштала је и још кошта и Америку и цео свет десетине милијарди долара. Шта у таквом глобалном распореду снага уопште значи бити војно неутралан?)

Једна од таквих „герилских акција ометања” требало је да буде и ничим изазвана иницијатива 200 интелектуалаца о референдуму о приступању Србије НАТО-у. Наравно да ова расправа нема везе са НАТО-ом већ је средство да се чачкањем по емотивно осетљивом проблему узнемири „народ” а власт прикаже у што горем, непатриотском светлу. Референдум је деликатан демократски инструмент којим се због његове привидне једноставности лако манипулише (сложени проблеми се своде на једно питање –  један одговор – ДА или НЕ). Тако се питање о НАТО-у може поставити у маниру Мирослава Лазанског:  „Да ли сте за то да НАТО тајно смести атомско оружје на нашој територији?”

Реакција на овај напад била је изненађујуће смирена и аргументована и представља нови квалитет политичког дијалога у Србији. Укључила се стручна јавност али најбољи одговор  (са којим се потпуно слажем) псеудопатриотским нарикачама дала је Жанка Стојановић, учитељица у пензији, мајка једне од жртава бомбардовања ТВ Београд, у свом обраћању на скупу  „Хајде да причамо о НАТО-у”  који је организовао Центар за евроатлантске студије. Објашњавајући да је за њу  „алијанса била само саучесник у Милошевићевом злочину против сопственог народа” и да су „колатералне жртве једино одговарале самом Милошевићу” она на крају закључује:  „Улазак Србије у НАТО несумњиво би затворио раздобље ратова поводом граница и такозваног српског државног питања и готово двовековно ванредно стање, па би тиме укинуо и потребу за недавно најављеним домаћим јединицама за ванредне ситуације.  Наша деца више не би гинула.”

„О важним питањима народ мора да се пита”, тврде заговорници референдума. Залажем се за што ширу грађанску партиципацију, али овде је реч о одлуци која дубоко задире у дугорочну безбедносну стабилност државе, која има драматичне економске последице за Србију  (сиромашну каква данас јесте).  Зато, поучен злоупотребама референдума из даље (самоуправне) и ближе (Милошевић/Коштуница) прошлости мислим да после темељне јавне расправе, грађани треба да ову одлуку препусте надлежним државним институцијама, пре свега Скупштини. Није ту реч о некаквом „патернализму над народом” као ни о  „просвећеном ауторитаризму”  како тврде неки, већ је питање одговорности оних који су изабрани да доносе одлуке а не да одговорност пребацују на „народ”.

Истиче време неодговорне власти и државе.

директор Грађанских иницијатива