Могу ли ,,расистичке теорије које су позивале на рат и на етничко чишћење да се врате у наше животе насмејане, одевене у бунду и слободне?” Питање је поставио на овим страницама директор Грађанских иницијатива из Београда поводом повратка Биљане Плавшић из затвора у Шведској.Наравно да не смеју, већ свако онај ко долази из затвора мора да буде тужан, шта има да се весели што је на слободи, и мора бити још и прикладно одевен. То како ће бити обучен, шта је то што неће изазвати констернацију грађанског друштва одредићемо ми који смо изабрани да будемо просветитељи и идеолози грађанског друштва.Дакле, бунде за оне који нам долазе из затвора не долазе у обзир.

Уједно, ми ћемо прописати и процедуру транспорта оних који нам из далеких затвора стижу у мајчицу Србију. Шта има да их довозе специјалним авионима из Републике Српске, јер то је нешто сумњиво из арсенала специјалних односа Србије и РС.Но, када се напада премијер Републике Српске Милорад Додик онда специјални односи постоје. Затим, забранићемо онима који стижу у Србију из далеких затвора „да носталгично посећују Бањалуку, Бијељину, Републику Српску, или краће речено места злочина”. Онима којима се учинило да из тога прoизилази да је цела Република Српска проглашена местом злочина, погрешно им се учинило.

Онда ћемо под хитно предложити Шведској да промени своје законе који осуђене ослобађају после две трећине издржане казне. Ако треба да се и Карл Билт позове на одговорност, јер „постоји оправдана сумња да се унапред договарао са Биљаном Плавшић”. Јер је на суђењу у Хагу изјавио: „Њој никада није допуштено да учествује у разматрању и доношењу одлука које су се тицале рата, мира и власти”. Шведска је председавајућа ЕУ.

Да се са становишта грађанског морала позабавимо и тврдњама Славенке Дракулић, која је писала срцепарајућа писма Плавшићевој у затвору, а када није добила тражени интервју одједном се у њу разочарала. Па је шведски новинар Стефан Борг у специјалној ТВ емисији емитованој на дан кад је Плавшићева стигла у Београд рекао како је три године тражио наводну фотографију Биљане Плавшић како у Бијељини прескаче лешеве и како та фотографија не постоји. Јер да постоји била би приказана у Хагу. А Дракулићева у својој књизи говори управо о тој фотографији.

Један од проблема нашег грађанског друштва јесте апсолутно веровање страним медијима. Плавшићева никада није дала изјаву шведским новинама „да је њено признање кривице била најобичнија представа и да је лагала да би добила блажу казну”. Напротив, она је демантовала да је шведској новинарки Маргарет Нордгрен уопште и дала интервју објављен у магазину „Ви” 2. фебруара 2009. Лажни интервју, и шта сад?

Да се разумемо, Биљана Плавшић је крива управо за оно што је признала и због чега је и осуђена. По функцији морала је да зна за етничко чишћење Муслимана и Хрвата са простора за које су Срби сматрали да су њихови. По функцији морала је да се од тога дистанцира. Али није само она крива за рат у БиХ. Античка трагедија БиХ је последица разбијања Југославије. Ако аргументи мира и заједничког живота нису успели на примеру велике Југославије немогуће је било спасити малу Југославију, односно БиХ.

Грађанском друштву данас у Србији не користи ни иреални идеализам, ни идеолошки реализам. Треба градити нешто између та два екстремна пола. Мора да постоји коегзистенција између права и политике, а с друге стране између једног народа и међународне заједнице. Ако један од тих елемената недостаје, нема изласка из кризе. Ако се религија грађанског друштва заснива на политичкој митологији онда може доћи и до понеке ломаче, до репресије „различитог”.

Нико нема право да суди после Хага. „Људи не смеју да се спаљују на ломачама, нове ломаче не смеју да се пале помоћу идеја и речи”, гласи одговор о толеранцији који су Волтеру дали анонимни аутори „Писама неких португалских Јевреја”. Наиме, антиграђански ставови могу да се хране и неким грађанским ставовима. Иза одређених вредности могу да се крију старе резерве суровости. Не плаши се, дакле, затвора, ни просјачког штапа, не плаши се помора и глади, већ се плаши само онога који каже: „Ја знам како треба!”

А што се тиче бунде госпође Плавшић, она је увек носила бунде. И као дете у Краљевини Југославији и после у СФРЈ. Њен деда је имао аутомобил још 1935. Предратна грађанска буржоазија, што би рекли комунисти.