Практично су „нокаутирани”сви селектори чије репрезентације нису ушле у „нокаут” фазу на Светском фудбалском првенству у Јужноафричкој Републици. Или су смењени, или су дали оставке. Осим, наравно, нашег. Наиме, ми смо тамо постигли успех, пошто нисмо ни дошли до фазе где би неко могао да нас „нокаутира“. Заправо, све играче и селектора требало би додатно наградити због мудре тактике и игре помоћу које је избегнут „нокаут“. Из чега су неки изашли фудбалски јачи. За отприлике милионче еврића. Но, то је само ситна рачуница помешана с крупним фудбалским кукавичлуком, хијероглифи рукописа наше фудбалске импотенције.

Дакле, у овој земљи сви могу да буду критиковани, од председника државе па наниже, само су фудбалске вође неприкосновене. И њихова новчана примања, која се пореде са селекторима Француске, Италије и Шпаније. Јер и привреда Србије може да се пореди са економијама Француске, Италије и Шпаније. Као грађанин енергично сам против да се и динар од наших пореза даје за фудбал. Зарадите, господо, успесима, па онда себи делите милионе евра. Може и унапред. Али не од моје лове.

Јер, утакмице наше репрезентације биле су прави фестивал фудбалских чекова без покрића, ревија звезда на сумануте кредите спортске штампе и публике, фолклорни коктел јалових. Два пораза и једна победа, два дата и три примљена гола. У целини, заједно с противником био је то сусрет вреће и закрпе.

Селектору се, наравно, не може оспорити право на избор играча, чак и оних који нису стандардни у својим клубовима, али спортска јавност не би смела да суспендује своју критичност у име неког мира у кући. Посебно после овог фараонског промашаја у Јужноафричкој Републици, када је код нас уочи одласка на првенство било пуно фудбалских елабората, пуно промашаја маскираних патриотизмом, тако да сам се понекад запитао је ли реч о привредној реформи, стабилизацији динара, мобилизацији народа и армије за одбрану Косова, или о предстојећем натеривању „џабуланија“.

Сада, после свега, морам да слушам још и прозукле мудролије и натрула социологизирања о фудбалу, вулгарне паралелизме с друштвом, покушаје да се пласман фудбалске репрезентације интегрише у друштвене трендове у Србији, па бројање претрчане километраже која се, наравно, одувек у култури попут наше третирала као посебан квалитет. Треба поштено рећи, наши су играчи, с можда два, три изузетка, само клупске звезде иза којих и нема довољно драматичних и великих међународних утакмица на којима би стекли самопоуздање и агресивност. Утакмица против Гане, друго полувреме против Аустралије и већи део утакмице против Немачке, то је понашање типичних провинцијских звезда с подигнутом белом заставом, без икакве жеље да се нешто направи. Немоћ целог тима, пробушен балон. Међу њима нема играча одлуке, јер нема самопоуздања, воље и великих мотива. Карикатурална игра, општи друштвени стил.

Фудбалска репрезентација Србије је пред одлазак на првенство у последњи час, у маниру државног социјализма, претворена од скупине професионалаца у државне аматере у менталном смислу. Изникла из једне покондирене друштвено-спортске фразеологије, унапред алибирана политичким квалификацијама српства и православља (не знамо да дајемо голове али се добро крстимо), наша репрезентација скрива испод те непотребне политичке декорације спортску празнину и фудбалску инсуфицијенцију. Не, дакле, хомо луденс, не луцидни играч, већ државни манекен у функцији наше мегаломаније. Као и толике ствари и толики људи око нас.

У типологији друштвене фауне знамо оног очајно неспособног типа, који не зна баш ни један посао, али је „активан“ и „поуздан“, „добар организатор“, чеп за рупе у разним комисијама. Он обавља „невидљив рад“, царево ново рухо друга, или господина, који је „активан“, а не оставља на радном месту никакве трагове осим отисака прстију по столовима. Тај невидљиви рад присутан је и у фудбалу: заслужни, уморни и непристојно плаћени. Фудбалери и фудбалски функционери. Изаберите неколико класичних фраза из наших свакодневних бирократских ритуала, узмите две, три сироте фудбалске фразе наших играча и фудбалских функционера и видећете да је реч о идентичном моделу. Тип дриблинга уназад, према простору који противника у том тренутку и не интересује, одбијање лопте из свог шеснаестерца насумице, алиби-фаули...

Субјективни одраз објективне стварности. Депримирајућа фудбалска екскурзија на југу Африке. Знам, неко ће рећи да би све било другачије да је она једна лопта ушла у гол Аустралије. Али није ушла. Не можете се „вадити” да нисте имали среће ни против Гане, ни против Аустралије. Јер, имали смо је против Немачке. Коначно, срећа прати храбре и способне.