Да ли сви велики српски писци морају да умру у иностранству или у некој врсти немилости? Нисам био неки велики пријатељ Моме Капора, још мање његов апологета, више познаник, једноставно његов читалац.

У животу смо се сретали сасвим случајно, од пицерије „Пургер“ у Кончаревој у Загребу која је радила целу ноћ, преко Градске каване на Страдуну у Дубровнику где је волео да пије прву јутарњу кафу, па све до докова у Њујорку, где смо обојица куповали крадену робу од оног „нашег“ Италијана пореклом из Малог Лошиња.

Било је то време ЈАТ-ових сликарских аукција на лету директно за Њујорк, време када је Момo волео Њујорк вероватно исто као и Београд. Били смо тада Југословени, Капор је често долазио у Загреб и био је тамо омиљен баш као и у Београду.

А онда је дошао рат и распад СФРЈ. Је ли то тренутак када је Момo Капор од Југословена опет постао Србин, или су Загреб и Сарајево једва дочекали да га таквим и прогласе. Да ли мржња претходи ратовима или ратови мржњи?

Не знам, велики писац је у принципу увек амбивалентна личност. Капорово југословенство је било нешто као његово схватање космополите, а нешто као мањински статус код нас, као страст духа који воли да увек буде у мањини. Свој бунт изражавао је самоиронично попут сусрета са Александром Ранковићем у смирај дана када је друг Марко смењен на Брионском пленуму партије. Њих двојица, Момо и друг Марко, иду један према другом у уској дубровачкој уличици одмах после вечерњег тв Дневника у којем је објављена вест о смени друга Марка. И питање друга Марка: „Момо, шта ово би?“

Јер, Момо Капор је ишао увек незнатно испред и изнад, можда и изван живота. Тек тако је могао да се осврне и осмисли време које долази. Можда га друг Марко и није случајно тада запитао: „Шта ово би“. Пречесто смо се свету представљали као Балканци, а да то на неки начин не бисмо и постали.

Момо као да је све то предосетио и у децембру 1994. на Палама управо је он био идејни аутор пројекта „печење вола“, што се касније погрешно приписивало Зорану Ђинђићу. Моја маленкост је предложила ноћно скијање у Рајској долини на Јахорини.

Под рефлекторима да нас пилоти НАТО-а још боље виде. Јер, Срби су храбар народ. Обе идеје су прихваћене, Срби су повукли тешко наоружање из околине Сарајева, во је испечен, сви смо одскијали, а Мому смо на санкама гурнули низ падину. НАТО нас тада није бомбардовао. Ја ли онда рат у Босни био само наставак Другог светског рата, рат за окончање тог рата?

Или, ако је рат на просторима бивше Југославије био сувише снажан да би био спречен, како је могао бити довољно слаб да би био контролисан и обликован према крајњим демократским и либералним циљевима?

Можда је то и био тренутак када је Момо Капор постао свестан свог културолошког сукоба са Америком. Онако, помало цинично, рекао ми је да га више и не зову на коктеле у америчку амбасаду. Иако се виски слаже с печеним воловским месом. Јер, политика, па и култура која запушта сопствени идентитет и маскира га „светским идентитетом“, неповратно тоне у анонимност, трајући у својој средини на посним кашицама ових или оних дотација. Патологија од живота.

„Свет“ није досегнут, напротив имамо провинцијализацију тог „света“ у којој сви каравани на нашим просторима пролазе: бедуински, пустињски, косовски, глуви, обузет сновима о некој божанској правди, док нас истовремено шибају реалне олује. А све наше само је фолклор и поза. Цупкање и сељачка посла. Скоро сви наши туристички проспекти имају као главне фотке цупкароше пропете у колу, на некој забитој ливади уз доста плавог неба. Држава везана с фолклором и фолклоризована „елита“.

Но, многи су код нас на брзину пререзали ту пупчану врпцу са завичајем, са собом самим, настојећи да буду неко други и нешто друго. Гледао сам песника који је, натопљен лошом траварицом, јурцао Рилкеовог анђела, посматрао сам туђе слике овде изнова насликане, слушао музику које ме је подсећала на неку другу, читао јеловнике налик листи учесника самита НАТО-а. Франкенштајнски идентитет? Не, код нас је све светско.

Момо се са свим тиме спрдао, посебно са интернационалним интелектуалним пробисветима. Наша опсесија празним универзалијама напросто је деамбијентализовала наш политички и културни простор у коме је писац Момо Капор постао нека врста сталног дисидента. Могу да схватим ту позицију у време СКЈ, али сада у време демократије? Или је још актуелна она „радници, сељаци и поштена интелигенција“?

А књига која је судбински утицала на нашу новију културу, на наш живот протеклих двадесетак година, зове се сасвим банално – пасош. Треба само читати Мому Капора.