Ova priča govori o danima kada je „čitava zemlja govorila jednim jezikom i jednim govorom”.Naime, putnici koji su stizali u dolinu reke Sitnice na Kosovu, odlučili su da baš tu izgrade kulu čiji bi vrh sezao do neba.Bog, kojem se nije dopala ta oholost, sišao je na zemlju da „napravi zbrku u njihovom jeziku, kako ne bi razumeli jedan drugog”.Tako su se zbunjena nova plemena podelila, svako je govorio svojim jezikom i govor drugih smatrao običnim brbljanjem.Pomislite samo: protosrpski, rani hrvatski, slovenački, albanski,gudžerati, hindu, ruski, hutu, tutsi, grčki, engleski – raštrkani svuda po svetu počinju da prerastaju u kulture i lojalnosti koje će sinove i kćeri Adamove okrenuti jedne protiv drugih i izazvati krvoproliće tokom sledećih deset hiljada godina. Pravi teološki odgovor – pitanje glasi: da li smo to i zaslužili?

Kao i svi najbolji mitovi, i vavilonski dramatizuje jedan od neprivlačnih aspekata nas samih i izražava podsmeh zbog našeg neuspeha da se ponašamo odgovorno i razumno. Odnosno prekretnica u Vavilonu i nastaje onda kada se povezano društvo sa dobro organizovanim građevinskim projektom pretvara u dezorganizovanu zavađenu rulju koja odustaje od posla i raspršuje se po raznim teritorijama. Prevedeno na vreme sadašnje i vreme kosovsko: zavađeni monasi, građevinska firma koja je renovirala manastire bez tendera i, kažu, u Grčku pobegli crkveni velikodostojnici. I pripadnici kosovske policije, koji sa strane smešeći se gledaju pravu uličnu tuču srpskih monaha pred kapijom manastira Gračanica.

Možda bi neko, posle svega, monasima i njihovim starešinama postavio pitanje: „Zbog čega ste ovakvi?” A možda bi neko od njih i odgovorio: „Jer smo se udaljili od Božje volje”. U svakom slučaju, ne morate biti pobožni da bi zbog tih prizora u Gračanici bili, u najmanju ruku, i razočarani. Jer Srpska pravoslavna crkva kao institucija ima i najveći ugled kod naroda. Ona je i najveća građanska organizacija u zemlji, mesto za dijalog odvojeno od države. Kao institucija nije politički takmac, ali ima ulogu neutralnog arbitra poput teološkog prihvatanja civilnog društva. Demokratske institucije u Srbiji pomažu pravoslavnoj crkvi da efikasnije obavlja svoju društvenu misiju, pa i da izrazi i zabrinutost zbog pada moralnih principa u zemlji.

I odjednom smo sada svedoci da unutar crkve postoji i dosta opipljivo pitanje spojivosti pravoslavlja, skromnosti, i kapitalističkog shvatanja privatnog „biznisa”. Neko bi to nazvao jazom između „božjeg grada” i „čovečjeg grada”, uz dužno poštovanje svetog Avgustina, a neko bi to jednostavno nazvao kriminalom sa tačno određenim imenom i prezimenom. I titulom. Je li to onda taj vavilonski greh koji treba identifikovati, priznati, ispovediti i on će se izgubiti?

Ne znam, u mojoj školi se nije mnogo pričalo o Vavilonskoj kuli. Više smo pričali o bliskoj nam prošlosti, istina ponekad bi nas profesor onako usput upozorio kako vekovima oplakujemo našu sposobnost da se trošimo na međusobne sukobe, a u svaku novu eru stupamo zavađeni. Nekada smo se u ulici kao klinci igrali „Nemaca i partizana”, pa „četnika i partizana”. Ono „partizana i ustaša”, ne znam da li se iko kao klinac igrao. Posle, u potrazi za novim nacionalnim identitetom izvan socijalizma i izvan Jugoslavije, sve su te igre revidirane. A više i nismo klinci. No, možda građanski rat nijednoj strani i ne donosi konačnu pobedu? To je istorijska činjenica poznata učesnicima, u takvom ratu poraženi pucaju na poražene. Samo, jedni tada još toga nisu svesni. Koliko znam, poslednji put kada su se popovi ovde međusobno tukli bilo je u ratu 1941–1945. Sada, srećom, monasi nisu i pripucali jedni na druge. Samo su se hvatali za brade. Baš kao pop Ćira i pop Spira.

Uvek je bolno kada se od nečega opraštate, a pogotovo od iluzija. Međutim, oprostiti se od iluzija znači sazreti i opstati. Iz vizure mnogih u Evropi mi smo još uvek periferija Evrope u potrazi za identitetom. Vreme ideologije je prošlo i sada smo razapeti između, s jedne strane, potrebe da se stane u red ispred međunarodnih sponzora, prihvatajući pravila, ključne reči i medijske poruke, i, s druge strane, potrebe da se ipak nekako razlikujemo i da obezbedimo svoj opstanak u univerzalnoj imaginarnosti savremenog sveta. Kako onda sačuvati ravnotežu između te dve strategije: preveliko poštovanje opštih pravila može da ukalja sliku zemlje i da oteža njenu međunarodnu „prodaju” ili „udaju”, zavisi kako ko vidi, dok „višak” identiteta može da dovede do njenog kašnjenja na putu ka evropskim integracijama.

Odnosno, mogu li se ponos, istorija, nacionalna homogenost i fabrički dim, uopšte više i nositi sa željom za potrošnjom? Tuča u Gračanici možda je i najbolnija vizuelna potvrda te naše dileme.