Синдикати прете штрајковима, влада и послодавци игноришу колективни уговор, радничка класа одавно је успавана, социјалистичка мисао је увела, СФРЈ не постоји, а ми постајемо све глупљи. То није нешто што се подразумева само по себи, већ изазива чуђење. Јер, било би логичније да се ствари одвијају другачије: да се радничка класа Србије, ослобођена окова „класних ставова“ и одмакла из затвора оног савеза који је носио називе социјализам-комунизам, дакле да се она подигне до нових висина, да она, лишена сваког догматизма, прихвати нове идеје и концепције српског корпоративног друштва. По свему судећи, ништа од тога, и то је толико очигледно да постаје готово банално. Па ипак, то није разумљива последица догађаја који су се одиграли у Србији у последњих десетак година, већ њихов парадоксалан резултат. Колико све то даје шансу појави неке нове српске левице која би под плаштом бриге за радничка права ступила на јавну сцену? Посебно сада када велика светска економска криза изазива низ питања на које још нико нема дефинитивне одговоре.

Чињеница је да свет у којем нема више алтернативе постаје досадан, а идеја која се не сучељава са другом идејом делује заглупљујуће. Да ли је онда „фантомски бол“ српске левице данас, ако она уопште и постоји, заправо само последица слутње о амбивалентности оних традиција које сада, уопштено гледано, делују застарело?

Јер, у светској левици је после двадесетих година прошлог века бриљантност и генијалност била повезана с безграничном глупошћу, постојали су генијални (Грамши, Троцки, Алтисер) и вероватно глупи левичари (Стаљин, Улбрихт, Бехер), али су те особине понекад биле обједињене у једној личности.

Са распадом Југославије 1991. године српска левица изгубила је три ствари: једну земљу, једну класу и своје теоретско становиште. Но, свака од ових ствари представља амбивалентност ослобођења и губитка. Као прво, и у својим „најгорим недемократским“ данима она Југославија је ипак, макар и искривљено, обезбеђивала алтернативу у стварности.Баш као што је Грамши и писао: „Од тренутка када постоји нови тип државе ствара се и проблем постојања нове цивилизације“.

Као друго: губитак вере у пролетаријат као шифру за субјекат револуционарних промена не карактерише никакво ослобађање мишљења, већ одузимање иницијативе. Критика не добија крила ако не постоји субјекат о коме би се размишљало и који би се истицао као носилац промена, макар оне биле и само фантазмагоричне. Теоретско размишљање у којем не постоји више идеја о могућој пракси неминовно пропада, тачније речено такво размишљање и не постоји.

Као треће: ово је, у најужем смислу те речи, „трагична“ констелација пошто се човек тешко може залагати за старе илузије ако тренутно непостојање илузије не садржи у себи ништа позитивно.

Зато и стара критика упућена на рачун левичарских идеја да су оне „послужиле за одређену сврху“, означава истовремено и снагу тих идеја. Јер, то је дефинисано као борбено размишљање, као размишљање које има неки циљ. Луј Алтисер у „Класној борби у теорији“ и Антонио Грамши у „Филозофском фронту“ представљају левичарске идеје као алтернативу која се сучељава са суровим облицима капитализма у времену када је геополитика дотакла и левицу. На српском примеру данас - левичарске тенденције могу да се дефинишу више као поверење у државу, а не у тржиште. Исто то вреди и за радничку класу у Србији.Међутим, народ није левичарски настројен, него реалан. Навикао је да га варају већ стотинама година. Критике које владајућим странкама стижу од онога што би се условно могло назвати српском левицом народ ионако већ зна. Да ће се све кризе и реформе сломити на његовим леђима.

Дакле, неки кажу да ћемо доспети до новог само ако се на том путу одрекнемо старог. Посматрано са тог аспекта, социјализам је брат близанац капитализму пошто се креће на исти начин, односно увек изнова настаје након што сада или ускоро потпуно и нестане.

Да ли онда и смрт целокупне левице у Србији, марксизма, социјализма, комунизма, социјалдемократије, заправо, представља погрешну прогнозу коју тренутно перверзно јединствено заступају и тријумфирајући брутални капитал и тренутно поништена левица. Све док постоји капитализам, што значи још прилично дуго, вероватно и не би требало превише бринути за његову пратиљу, односно левицу. Јер, начин на који се капитализам креће напред представља ланац самоубистава, која никако не успевају - на велико огорчење левице. Зато капитализам и није поуздан. Наиме, историјска искуства показују да је он после сваког предвиђеног и непредвиђеног самоубиства једноставно процветао, после сваког заслуженог пораза успео је да извуче „живу главу“ примењујући увек нове трикове које не могу да предвиде ни левица, па чак ни сам капитализам.

Што се Србије и њене радничке класе тиче, економски услови за оживљавање левице су ту, иако су „фино избалансирани“. На велико чудо, овде моћ левице тренутно изгледа већа на политичком плану.