Да је било разумевања за добре намере тадашњег министра одбране господина Првослава Давинића и председника нам тада заједничке државе господина Свете Маровића данас би се друга песма певала на Косову. Наиме, да неки злобници нису осујетили напредне технолошке идеје њих двојице ми бисмо данас имали сателит и јасну слику стања на административној линији према Косову. Па бисмо најновију забрану уласка српским политичарима на Косово, без претходне дозволе Приштине, дочекали потпуно спремни. Имамо шпијунски сателит у свемиру, он снима терен и сваку козју стазицу на административној линији и ми знамо у сваком тренутку где су дежурни полицајци Адеми и Шаћири. Они на Мердаре, наши политичари удри другом стазицом. На овим страницама још пре две године упозоравао сам наше политичаре да крену на убрзани курс алпинизма, управо због тих планинских прелаза на административној линији. Нисам знао да је пројекат сателита у међувремену пропао. А све је кренуло тако добро и позитивно.

Дакле, место радње: подземни командни центар Јошаничка Бања. Присутни: највиши војни и политички функционери заједничке нам државе Србије и Црне Горе: Света, Прле, Куки, Глига, Блокче, Киза... Време у прошлости, али јесте дан ,,Д плус”. Разматра се најновија ситуација на Косову и у подручју уз административну линију. Генерал Глига указује да немамо скоро никакве информације о томе шта се збива на Косову, али ни о догађањима уз административну линију, наши извиђачки авиони типа „орао” са специјалним контејнерима који бочно скенирају све што се догађа на копну и до 100 км у унутрашњости Косова, летећи чак и изван копнене зоне безбедности немају горива за потребан број летова. Присутни политичари ћуте, нико ни реч. Јавља се генерал Блокче, предлаже да на нашој страни копнене зоне безбедности, пет километара од административне линије, инсталирамо цепелин опремљен свим могућим сензорима и камерама. Подигнемо га на неких 3.000 метара и он нам је дежурни „авакс”. Тако то раде Израелци код Газе, ефикасно је и није скупо, каже генерал Блокче. „Да није мало примитивно”, чује се неко из дубине замрачене сале. „Не мора израелски цепелин може израелски сателит, то је модерније, опет ће неко из замрачене сале.

На реч сателит лица присутних се озарише, потврђује то ових дана и бивши министар одбране, што је њега, по сопственом признању на овим страницама, „подстакло да овај ентузијазам подели са највишим органима државне власти”.

„Ако је сателит изнајмљен, чак и да имамо земаљску станицу код нас постоји могућност да власник сателита утиче на оно што ми видимо, сетите се проблема које су имали Британци у време рата за Фокланде када су сателитске информације добијали од Американаца”, јавио се пуковник Киза из Управе за електронско ратовање.

„Пустите ви Британце и њихово искуство, то ће Света да испита, он познаје краљицу, био је код ње примљен на чај”, рече Прле.

„Ко ће дешифровати снимке са сателита”, опет ће пуковник Киза из Управе за електронско ратовање.

„Ја сам био секретар Специјалне комисије УН за Ирак, ми смо тражили ирачка тајна оружја и имао сам овлашћења за приступ подацима добијеним сателитским осматрањем, па сам нешто и научио о читању добијених снимака”, оштро ће Прле.

Пуковник Киза само што заусти да примети како се на основу таквог лажног и намештеног „читања” сателитских снимака и кренуло у инвазију на Ирак 2003. године, када се светло у командној сали изненада упали. По сведочењу бившег министра одбране очи три председника биле су уперене у правцу начелника Генералштаба у очекивању његове стручне реакције. Како сведочи некадашњи министар одбране, „начелник Генералштаба је одмереним покретима главе дао до знања да председници размишљају у добром правцу”. Ко може данас стручно да посведочи и протумачи да ли је начелник Генералштаба климнуо главом ка доле или ка горе, лево или десно, је ли му поглед био мутан или бистар ко планинска река. И откуда је начелник Генералштаба могао да зна у ком правцу размишљају наши председници?

Све остало је дакле историја, и уговор који за нас није уговор, па не може ни постојати арбитража о нечему што не постоји, али на коју смо ми арбитражу пристали, па онда некаква фирма са Девичанских острва која је била укључена у посао са сателитом, а чијег власника, гле сада, нико не познаје, па господин Штајнер из израелске компаније, којег такође нико сада не зна нити га се сећа, па нико не зна ко је са српске стране пристао на арбитражу. Сви се праве блесави, или мисле да смо сви ми блесави. И за утеху нам се најављује могућност да за тих 37 милиона евра добијемо некакве прскалице. Имаћемо највећи број прскалица по глави становника у Европи, прскалице М-97АБ. Самоходне.

Ипак, штета за сателит. Могао је све да сними. На пример, деколте наше министарке финансија пре неко вече...