СКУПШТИНА ЗАБАВЉА НАРОД

Која то земља данас у модерној Европи има парламент чији посланици не желе да раде ако нема телевизијског преноса њихових наступа? Да ли то Србија улази у период политичке мутације у којој демократија тек мора да трчи кроз шуму изазова, или се сви ми, заправо, тек сада суочавамо са временски условљеним реаговањем на протекле године траума и трагедије, плус све тежи услови живота.

Колико посланика у Скупштини Србије припадају странци „Не знам ништа”, или странци „Ништа”, а претендују на славу и општенародно уважавање? Јер они су редовно на телевизији, сви гледамо њихова одела, њихове хаљине, костиме и фризуре. Поведе се понекад полемика и о дамским ципелама, неко у скупштини спава, неко своје колеге посланике гађа папирићима од чоколаде, други ударају мушким ципелама, неко копа нос, неко чита новине. Неки постављају и сачекуше испред тоалета да пребију онога што гађа папирићима од чоколаде. А онда сви заједно и сложно са осмехом у скупштински ресторан. Можда затраже да се и то телевизијски преноси. Не би било незанимљиво, да барем видимо како ко користи нож и виљушку.

И све се то догађа у ситуацији када друштво све више сиромаши, када се несигурност и бесперспективност повећавају и када постоји опасност да социјални конфликти више не буду решавани у институцијама система већ на улици. И где се синдикати, после толико година, тек сада буне са захтевима за одбрану радничких права и радних места. И где све то заједно нема скоро никакву рефлексију у медијима па и у интелектуалним круговима. Наиме, реакција постоји само ако је сензационализам у питању, ако се неки радник на протесту евентуално скине го, онда ће бити реакције и медија и можда интелектуалаца, ако виче да је гладан, ником ништа. То је постало већ нормално. У већем делу српске историје, интелектуалци су задржали елитистички, па чак и снобовски презир према бучном српском животу, карактеру и способностима обичног грађанина. Савремене политичке снаге Србије, међутим, дозволиле су да здрав историјски скептицизам прерасте у опасно непоштовање ерудиције. И то се, нажалост, може и приметити у раду Скупштине Србије. Са, или без телевизијског преноса.

Данас у Србији маса сиромашних суочава се са својом беспомоћношћу. Економска криза све више слаби и структуре које повезују српско друштво, али пре свега нацију. Како нација и демократија чине једну врсту јединства, криза нације данас потхрањује и кризу демократије. Телевизијски преноси из Скупштине Србије не могу ту много да помогну. У време када медији информишу грађане демократизујући знање, не само да челни људи неких наших странака не остављају утисак да су компетентнији од већине грађана, већ се и бављење политиком на српски начин претвара у покушај попут настојања буржоазије да уђе у племство. Из тога и произилази све већа равнодушност грађана у односу на традиционалне форме политичког представничког живота.

Америка је изгубила рат у Вијетнаму због директних телевизијских преноса у којима су њени младићи гинули десетак хиљада километара далеко од својих кућа. Јавност се подигла и Никсон је на крају повукао трупе. Када су 4. октобра 1993. године тенкови руске војске опколили у Москви Бели дом, огромну зграду парламента, где су били забарикадирани депутати, неки и до зуба наоружани, руски тенкови нису отворили ватру на Бели дом све док камере Си-Ен-Ена нису постављене на најбоља места за снимање и све док сниматељ Си-Ен-Ена није рекао: „Може!”. То је тај чувени „Си-Ен-Ен ефекат”.

Да ли српска политика покушава да инструментализује српске медије кроз одлуку да нема рада парламента без ТВ-преноса? Да ли телевизија треба да буде та која ће грађанима објаснити феномен „пребега” унутар самих „табора”? Јесу ли ти „пребези” обавештајни, финансијски, морални или медијски феномен? Који од њих су стварни, а који лажни „пребези”? Може ли се то уопште и установити само на основу телевизијског преноса?

Симпатије бирача према некој политичкој странци зависе од личног, породичног и професионалног окружења, избори се добијају на темама, а не у медијима, рекламним агенцијама и персонализацији. Медији само драматизују, потенцирају и забављају.

У „Легендарној Ординки”, колективним мемоарима популарног руског књижевног кружока Ардов, Виктор Ардов наводи следећу анегдоту: „Године 1943. официри су Лазара Кагановича, иначе главног Стаљиновог џелата, упитали због чега западни савезници оклевају са отварањем другог фронта”.

„Да је Черчил члан партије, друг Стаљин и ја позвали бисмо га у Кремљ и рекли – отварај други фронт, јер иначе! Овако, шта да радимо?”, одговорио је Каганович.

Нестраначка личност Александар Тијанић позван је да у Скупштини Србије објасни зашто ових дана не отвара националну телевизију за преносе рада скупштине. Тијанић није Черчил, Скупштина Србије није Кремљ. Али још не знамо ко је овде Стаљин, а ко Каганович.