Da li je pošteno da u gužvi oko planiranog učestvovanja dvojice oficira Vojske Srbije na komandnoštabnoj vežbi NATO-a u Gruziji, a u okviru procesa Partnerstvo za mir, što je odobrila još prethodna vlada, sada, kada od te ekskurzije nema ništa, kritike budu upućene isključivo na račun Ministarstva odbrane? Kao da je u proces Partnerstvo za mir ušla samo Vojska Srbije, a ne i cela država Srbija. Bilo bi, naravno, poželjno da se utvrdi ko to od nadležnih institucija nije na vreme sagledao novi kontekst situacije u Gruziji posle rata sa Rusijom, i u skladu sa tim predložio Vojsci Srbije da se odustane od učestvovanja na toj vežbi. Jer, Partnerstvo za mir je i diplomatija, ne samo vojna, i sve aktivnosti Srbije u okviru tog procesa, tiču se i diplomatije ove države. Odnosno, koje to ministarstvo u Srbiji predlaže, a koje zakazuje određene aktivnosti vojske u okviru Partnerstva za mir? Ovako je, osim mučnog utiska i nepotrebnog objašnjavanja ko je i kada šta odlučio, a ko koga nije na vreme obavestio, ispalo i da neki u Ministarstvu spoljnih poslova jedva čekaju da neki u Ministarstvu odbrane nalete na neku „minu“. Ili su smetnje na vezama između ta dva ministarstva mnogo češća nego što se u javnosti naslućuje. Ozbiljne države ne gaje tu vrstu rivaliteta...

No, smetnje na vezama prisutne su ovih dana i u mnogo ozbiljnijim i tragičnijim pričama. Uoči desetogodišnjice tragične pogibije 16 radnika RTS-a za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, opet smo svedoci poigravanja osećajima porodica poginulih kolega. Naime, sada je odjednom iskrsnuo izvesni potpukovnik u penziji Lakić Đorović koji u medijima tvrdi „da je vojni i državni vrh znao da će televizija biti bombardovana, da je on u predmet koji je pripremao kao izveštaj u vezi sa bombardovanjem RTS-a uvrstio dve službene zabeleške u kojima se nalaze transkripti presretnutih razgovora pilota NATO-a neposredno pre napada na RTS, da ti transkripti nedvosmisleno ukazuju na činjenicu da je državni i vojni vrh znao da će RTS biti gađana, te da su radnici RTS-a svesno žrtvovani“.

Penzionisani potpukovnik Lakić Đorović kaže „da je Centar za elektronsko izviđanje i prisluškivanje iz Podgorice uhvatio i dešifrovao delove presretnutih razgovora, prvi između pilota aviona NATO-a, u kojem jedan od njih saopštava kolegi da im je ponovo naređeno da unište RTS, i drugi, deo razgovora posade sa bazom NATO-a u Avijanu, u kojem oni potvrđuju da su izvršili zadatak“. I sve te transkripte ministar odbrane Dragan Šutanovac navodno krije, jer time štiti neke važne ljude iz bivšeg režima. Koliko znam, ministar Šutanovac nema razloga da štiti bilo koga iz bivšeg režima.

Što se tiče navoda penzionisanog potpukovnika Lakića Đorovića o transkriptima razgovora pilota NATO-a koje je uhvatio i dešifrovao Centar za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva u Podgorici, ako je i od Lakića mnogo je. Zapravo, gde je do sada bio taj penzionisani potpukovnik, zar mu je trebalo deset godina da progovori? Kao prvo, Centar u Podgorici je centar koji je iz Divulja kraj Splita preseljen u Podgoricu 1991. U vreme kada je taj centar bio u Divuljama prvenstveno je radio prema Italijanima i NATO floti, prema Amerikancima skoro ništa, jer pre 1991. američki ratni brodovi nisu prečesto ulazili u Jadran. „Džonson-Votkinsova“ tehnologija je već zastarela, a kako u međuvremenu godinama ništa novo od elektronske opreme nije nabavljano, to je zaista neverovatno da advokati oštećenih porodica mogu da poveruju kako neko iz takvog centra može da prisluškuje i dešifruje razgovore pilota u jednom avionu kakav je B-2 vredan dve milijarde dolara. I da piloti NATO-a saopštavaju drugim pilotima kako im je „ponovo naređeno da unište RTS“. Pa se posle toga „oni javljaju bazi u Avijanu da su izvršili zadatak“. Neko očito borbenu misiju zamišlja kao kafenisanje i ćaskanje u vazduhu. Avioni tipa B-2 nisu uopšte nibili bazirani na tlu Evrope, ne postoji hangar u Evropi u kojem bi oni bili smešteni. Leteli su da bi bombardovali Jugoslaviju direktno iz SAD i direktno se vraćali u bazu u SAD. Šta bi trebalo pilot sa B-2 uopšte da komunicira sa bazom u Avijanu kada B-2 uopšte i nisu pod komandom NATO-a već isključivo američkom.

Kada je B-2 krenuo prvi put da bombarduje RTS, 12. aprila 1999. Pentagon je zaustavio napad jer se saznalo da u zgradi RTS ima i zapadnih novinara, general Džozef Ralston, koji je zamenjivao generala Šeltona, obustavio je akciju aviona B-2. Drugi put akcija je sprovedena, zgrada RTS je pogođena, a kolege ubijene.

Da li su svesno žrtvovani? Je li neko u političkom vrhu razmišljao da bi pogibija novinara i radnika RTS-a mogla eventualno da zaustavi dalja bombardovanja i agresiju NATO-a na Jugoslaviju? Sasvim je moguće da je bilo takvog razmišljanja, ali je problem kako to i dokazati. Nažalost, priča o „transkriptima razgovora pilota NATO-a“ nešto je što se ne može dokazati.