ТАКО ТО РАДЕ У ТУРСКОЈ

Основан 1920. године, пре успостављања републике, „Џумхуријет” (73.939 примерака) седамдесетих година прошлог века био је главно гласило либералне левице и најстарији лист у Турској. Један од његових водећих колумниста, с којим сам имао прилике да ћаскам о новинарству пре десетак година, рекао ми је да је он „добар пример моћи самоцензуре”.

„Знате колега, када сам се 1992. године вратио из Немачке, из политичког егзила, одлежао сам шестину казне на коју сам био осуђен 1980. године. Недавно сам опет осуђен на 18 месеци поводом једне друге афере која се такође тиче слободе изражавања. Ако моја жалба буде одбачена, мораћу да одлежим не само ових 18 месеци већ и оних преосталих пет шестина претходне казне. А, драги колега, мој случај није никакав изузетак, напротив!”

„Па, добро колега, шта сте то тако кардинално згрешили да примењујете аутоцензуру?”

„Ма није важно шта је било конкретно, али чим обрађујете табу теме, као што су операције војске у областима на југоистоку земље где живе Курди и где они чине већинско становништво, па онда пишете о политичком исламу, мањинама, онда око свега тога имате де факто цензуру, па на то још додајте шта вам се све мота по глави док дирате те табу теме и покушавате да смислите чланак о томе и ето вам аутоцензуре. Уз све то не смете да заборавите ни да занемарите и значај економске цензуре, јер папир спада код нас у Турској у државни монопол и владина се помоћ систематски упућује двема великим издавачким кућама, ’Догану’, односно групацији ’Хуријет–Милијет’ и ’Билгину’, односно групацији ’Сабах’ и оне држе у својим рукама 76 одсто наслова и имају монопол над дистрибуцијом од 98 одсто. Како год узмете, бити данас новинар код нас у Турској то значи бити на страни власти, али то не мора аутоматски бити и негативно.”

Новинар на страни власти у Турској, како то изгледа, какав је његов живот, радни услови?

„Редакције ’Сабаха’ и ’Хуријет–Милијета’ смештене су недалеко од аеродрома, 25 км од Истанбула и то вам је право царство које обухвата писту за хеликоптере, неколико супермодерних зграда од метала, стакла и бетона, парковe и фонтане, а ту се налазе редакције осам дневника, пет часописа и телевизијски канал групације. Најновије штампарске, скоро бешумне, машине виде се иза стаклених зидова око којих су распоређене разне редакције. На спратовима дeбели сагови и таписони, где вам ципеле до пола потону у мекоћу, све врви од секретарица, келнера и фотографа. Наравно, ту су и новинари. У сутерену се налазе базен, сауна и масажа, које искључиво могу да користе шефови редакција и велика новинарска пера групације, који такође уживају све благодети клима уређаја и право да пуше у својим просторијама. Све је то заштићено специјалним камерама и електронским капијама и вратима, а посебан компјутер врши строги одабир посетилаца. Постоји и виц који кружи редакцијом „да новинар сазна да је добио отказ, заправо, онда када машина одбаци његову пропусницу”.

Интересовало ме је да ли се то некада и догодило.

„Скоро да се десило Мехмету Алију Биранду, педесетогодишњем новинару листа ’Сабах’ са тиражом од 500.822 примерка. Он се сматра  медијском звездом, 14 година је водио једну од најгледанијих ТВ емисија у Турској, емисију 32. дан на каналу Шоу ТВ. Али, урадио је неколико репортажа које се нимало нису допале војном естаблишменту. За почетак, војска му је у марту забранила улазак у касарне, јер је шпекулисао у вези са будућим сменама у њеним редовима. Мало је ко очекивао такву реакцију. Наиме, код нас у Турској велика новинарска имена скоро да су мажена, сви им се додворавају, све институције, од војске, владе, до политичких странака тако да су истакнути новинари углавном заштићени од било каквих нелагодности као што су учестала суђења и честе посете затвору, што све не мимоилази већину њихових колега. Почетком априла 1998. људи из Демократске партије Курдистана „продали” су турској армији Семдина Сакика из Радничке партије Курдистана, марксистичко-лењинистичке оријентације. Неколико дана после тога листови „Сабах” и „Хуријет” објавили су његове исповести са именима познатих личности које су представљене као „плаћеници Радничке партије Курдистана”. Међу личностима проказаним на насловној страни „Сабаха” нашла су се и имена двојице сарадника овог листа: Мехмета Али Биранда и Џенгиза Џандара. Исти дан Мехмет Али Биранд је добио отказ, док је Џенгизу Џандару саветовано да оде на одмор. Но, неколико дана после тог скандала, дневник „Радикал” из групације „Доган” објавио је, како је то тада представљено, „истините” изводе са саслушања Семдина Сакика у којима се не спомиње ниједно од претходно наведених имена.

И шта се онда догодило? Је ли неко поставио барем неко питање у вези са етиком у медијима?

„Ма каква етика у медијима, то вам је као стара тетка, која је лепо васпитана, пристојно обучена и важи за помало старомодну, па је позивају на породична окупљања недељом, како би иначе у свакодневном животу на њу могли да забораве. Ништа није било, од тада штампа ћути, сви су схватили одакле је дошао ударац. То је било упозорење турских генерала штампи у стилу: немојте да летите сопственим крилима.”

Шта сам могао да кажем турском колеги, осим да српски генерали ипак нису као турски...