Велика Британија је с пуно права сматрана колевком савремене либералне демократије и земљом у којој су индивидуална права а посебно права на имовину и приватност најбоље заштићена. Породица је некада била резервисан домен слободе и неповредиве приватности, а родитељи су имали пуну слободу да сопствену децу васпитавају, хране и усмеравају како они желе. Времена се, међутим, мењају па смо пре неколико дана прочитали како је надлежни суд донео одлуку да се родитељима из шкотског места Данди трајно одузме старање над четворо деце; као разлог наведена је њихова наводна небрига јер су дозволили да деца постану прегојазна.

Овај случај се у британским медијима развлачи већ више од четири године. Управо те 2007. објављен је велики национални извештај који је гојазност дефинисао као један од највећих здравствених проблема, изазивача многобројних болести, укључујући и дијабетес.

Као једна од мера којима се треба борити против ове болести поменута је и могућност одузимања родитељима делимичног или пуног права на старатељство такве деце, њихов надзор или чак и давање у хранитељске породице. Ставови многобројних експерата и читавог јавног мњења заправо су и ишли у правцу прихватања тако радикалних мера. У овом конкретном случају деца су заједно са родитељима била стављена под надзор и кад после неколико година они нису успели да смање деци тежину суд је донео одлуку којом се отвара могућност њиховог трајног одузимања и давања у друге породице.

Ова одлука за Британију поставља контроверзан и прилично опасан преседан. У САД међутим таква легислатива и пракса већ постоје у једном броју држава. Читав процес иде у правцу третмана гојазности као облика запуштања деце. Ако се уочи да су деца гојазна родитељи се опомену да им промене исхрану и уведу физичке активности. Ако после неког времена то не доведе до побољшања, држава може да одузме дете и да га премести у „бољу” средину где оно не би било запуштено.

Скептици су брзо приметили да је ово још један у низу контроверзних потеза савремених владара којима се држава све више меша у породичне односе, покушавајући да обликовање и васпитавање деце одвоји од родитеља. С друге стране, очигледно је да се гојазност појављује као један од највећих проблема савремене западне цивилизације у облику какав је раније био непознат.

Подаци о гојазности читаве популације и посебно деце и омладине у Британији и Америци су катастрофални. На пример у Британији је више од десет одсто деце испод десет година прегојазно. У Америци се већ спекулише са четвртином укупне популације, а процене су да би до 2030. скоро половина становништва могла да потпадне под ову опасну категорију.

Класична либерална теорија говорила би да је питање личне тежине право слободе избора и да једино суверени појединац може да одлучује о томе шта ће и колико да поједе. Кад се са овог микронивоа пређе на макрониво уочавамо да друштво и држава трпе страховиту штету од тенденција повећања гојазности до мере да могу доћи на ивицу опстанка.

Гојазне особе су мање продуктивне и у великом броју случајева нису сасвим способне за рад. Надаље гојазност је повезана са великим бројем болести па води смањењу животног доба. Осим тога, болести настале услед гојазности повлаче повећање средстава које једно друштво мора да издваја за њихово лечење. Коначно у свету у коме рат постоји као стално отворена опција гојазност знатно умањује одбрамбену моћ популације и државе. Сви ти аргументи потврђују тезу да држава не може остати по страни и да мора да се укључи у решавање проблема.

Лоше је, међутим, то што се мешање одвија на погрешан начин. Британска и америчка држава се овде усмеравају на последице, а не на узроке. Недавне одлуке француских и мађарских власти да уведу посебне порезе на кока-колу, чипс и сличне „намирнице” са повишеном количином шећера и соли показују правац у коме се може делати. Родитељи немају довољно снаге и моћи да се изборе са читавом савременом атмосфером свевладајућег маркетинга и мултинационалних компанија које са свих страна агресивно маме децу на своје „џанк” производе. Сећамо се монструозних резултата експеримента Моргана Спарлока који се месец дана хранио само у Мекдоналдсу: угојио се седам килограма а здравље се радикално погоршало.

Родитељи и деца су дакле заједно жртве пребогатих лобија произвођача нездраве а јефтине хране препуне адитива, хормона, соли и шећера који рекламама или акцијама типа „плати и једи колико можеш” подстичу људску похлепу и прождрљивост. То су прави кривци и узрочници гојазности – њихова бескрупулозна борба за профит је највећи непријатељ друштва и управо на њих држава мора да се усмери како би сузбила могућности за манипулацију и како би коначно одбранила здравље своје популације. Уз то мора да иде и оживљавање програма за масовно бављење физичком културом и широко промовисање здраве исхране.