Kada ste videli dobrostojeće i bogate ljude na ulici da zajedno sa siromasima protestuju zbog neravnopravnosti i zbog ogromnih razlika u zaradi jednih i drugih? Nikada, naravno. Na ulicama obično se demonstrira zbog suprotnih viđenja stvari i interesarazličitih tabora.

Razmišljanja o fer-pleju oduvek su različita i tiču se koliko odnosa među jednakima toliko i nadređenih i podređenih, siromašnih i bogatih, a emocije i izbor načina demonstracija nisu uvek na visini ideala kome se teži. Činjenica je da naš osećaj za fer odnos retko kad prevazilazi lični interes i bavi se malo, ili nimalo, nečim što je veće od nas samih. Zar to najbolje ne pokazuje borba za goli život u kojoj emocije dominiraju potiskujući razum.

Jedna ili više grupa često zanemaruju vitalne interese drugih, što se viđa na nekim javnim demonstracijama nezadovoljstva, kad se uz deklarativnu grižu savesti zatvaraju oči i uši, čak i pred nekim ko umire, jer mu je put, recimo do bolnice, neprolazan. Svejedno je da li ulicom, javnim putevima ili železničkim šinama. Kakva je to samo bila regresija svesti! To je kao kad deca plaču i protestuju čim zapaze da je njihov komad kolača manji nego sestrin ili bratovljev. Kad malo poodrastu u stanju su da uskliknu „nepravda”, ali i tom prilikom nikad ne idu dalje od svojih želja i interesa. Osećaj za pravdu jeste urođen koliko i za jezik i gramatiku, ali ispoljavanje mu zavisi od načina kultivisanja.

Antropolozi znaju da majmunčići zvani kapućini padaju u očajanje ukoliko vide da neko od njih dobije veću nagradu od ostalih. Kad im se daju obluci da bi se igrali, a potom im se pruže kriške krastavca da bi te oblutke vratili, sve ide dobro i zamena se odlično odvija i po 25 puta uzastopno. Međutim, atmosfera se odjedanput menja kad se izmene pravila i kad se ispolji nejednakost. Onog momenta kad jedan od majmuna počne dobijati grožđe umesto krastavca, ostali gube interes i posmatrajući srećnika koji uživa u sočnom grožđu postaju uzbuđeni, što se završava bacanjem kamenčića napolje iz kaveza.

Vođenje brige o tome koliko ko ima i koliko ko dobija, izgleda iracionalno i potpuno sitničavo. Ali, kada se pogleda na dugu stazu, vidi se da to nezadovoljstvo nastaje zbog osećaja nejednakosti, potcenjenosti i gubitka koraka u borbi za resurse. Za razliku od ljudi, majmuni nisu došli do tačke iz koje bi se osećaj fer odnosa proširio i van njihovih egocentričnih interesa. Na primer, nijedan majmun koji je dobio grožđe ne dolazi na ideju da ga podeli sa svojim članovima grupe, dok se u kooperativnim društvima ljudi, fer odnos podrazumeva, iako se uvek ne ispunjava.

Razmatrajući odnose vladalaca i društva, Tomas Hobs (1588–1679) zabeležio je da su ljudi i celo društvo zainteresovani za pravdu samo da se ne bi međusobno tukli. I zaista, kad su lični interesi u pitanju, ljudi se ne razlikuju mnogo od čovekolikih bonoba, patuljastih šimpanza. Bonobo se zabrine kad u poređenju sa drugima dobije suviše hrane i čim primeti da ga posmatra mnogo očiju iz sopstvene grupe, po pravilu odbija ponuđenu hranu. Učinio je pametnu stvar, jer zna da bi u suprotnom mogao biti izložen represalijama ostalih. Osećanje krivice prisiljava na ispravljanje greške pre nego što bude otkrivena. Eto tragova savesti koja se javlja tek u ljudima i uglavnom je konzistentna sa definicijom:to je ,,unutrašnji glas” koji upozorava da smo možda posmatrani. Međutim taj unutrašnji glas, to jest savest gubi se u grupi koja protestuje izlivajući nagomilani višak emocija. Tako se gubi osećaj za fer-plej koji se zasniva napravednosti i onome što senaziva recipročnim altruizmom: biti dobar prema drugom, osobina je koja se praktikuje sve dok primalac dobrote ima više koristi nego što davalac gubi, i sve dok primalac pokazuje spremnost da vrati dobrotu. Takav je život.

Averzija zbog nejednakosti i nepravde nije neko veliko naučno polje i ne postoji samo među ljudima i višim vrstama primata već i među drugim životinjama koje žive u grupama. Ni kućni pas vam neće pružiti šapu ukoliko vidi da drugi pas za to dobije nagradu, a on ne. To je deo duge evolucione istorije u kojoj kooperacija i jednakost idu ruku pod ruku pokazujući da je odbojnost prema nejednakim mogućnostima u raspolaganju resursima sasvim prirodna. Što bi rekao Robin Hud:„U dubini duše ljudi jeste želja za pravednom raspodelom bogatstva”. Ali nasilna deoba u šumi, po Robinovom receptu, više nije u modi.

profesor univerziteta