АЛАЈБЕГОВА ПРЕДУЗЕЋА

Влада Србије обрадовала је грађане и привреду и за сада одустала од повећања цена струје и гаса. Своју социјалну и антиинфлациону политику влада наставља да спроводи на терет државних предузећа. Тиме се поткопава њихова финансијска позиција и угрожава енергетска будућност земље. У томе нема стратегије – то је линија мањег отпора око које су, свако из својих разлога, уједињени власт и опозиција, влада и Народна банка, грађани и добар део стручне елите.

Стварна инфлација и њена жаришта се скривају, а кривица за инфлацију се рутински преваљује на владу, када год дође до корекције цена јавних предузећа. При томе се занемарује чињеница да инфлација у Србији буја и када цене струје, гаса или телефонских услуга, на пример, остају непромењене. Мировањем ових цена отвара се простор осталим секторима да повећају своје цене. Ако грађани мање плаћају струју, гас или комуналије, остаје им више за куповину робе и услуга које нуди приватни сектор, за задуживање и отплату кредита.

Када су енергенти релативно јефтини, они се више и непажљивије троше. Није случајно да је број домаћинстава која се у Србији греју на струју ван мере и памети. Оваква политика у кратком року подиже стандард грађана, али ствара неодрживе потрошачке навике.

Када после дугог одлагања долази до нужне и велике корекције цена, то постаје социјални и политички проблем. Тада је небитно на ком нивоу су цене и да ли су, и колико, ниже од оних у суседним земљама. За грађане је ова врста услуга увек прескупа. Домаћинства не могу у кратком периоду амортизовати велики скок цена, не могу променити своју енергетску оријентацију, нити могу кућне буџете прилагодити новој реалности. Уз то, у делу јавности се већ одомаћио опасан манир по коме се услуге државних предузећа не морају плаћати.

Одлагањем или одустајањем од нужне корекције цена субвенционишу се и привреда и грађани, укључујући и оне којима помоћ није потребна. При том се заборавља да код оваквог начина „социјалне помоћи“ не профитирају најсиромашнији већ најбогатији – они који енергију највише троше.

Оваква ценовна политика шаље лошу поруку привреди – у Србији се исплати свака производња која арчи енергију и подстиче загађивање. Губитак јавних предузећа се преко нижих трошкова енергената прелива у добит приватних предузећа. За повећање енергетске ефикасности или увођење алтернативних извора енергије политика цена не даје никакав економски подстицај. Србија потпуно игнорише снажне сигнале који упућују на енергетску оскудицу у времену које долази, и не ствара услове да се привреда и грађани томе на време прилагоде.

Како се са корекцијом цена увек касни, државна предузећа се задужују и гурају у губитке. Компаније, које су по логици делатности моћне, и које су стубови сваког привредног система, у Србији су на просјачком штапу. Новца за инвестирање нема, Србија није изградила нове енергетске капацитете и њена енергетска будућност данас зависи искључиво од странаца.

Оваква политика цена енергената, сва је прилика, одговора и страначким руководствима државних предузећа. Како се у том процесу губи сваки економски рачун, тешко је утврдити да ли су лоши резултати предузећа последица лошег управљања или ниских контролисаних цена. За губитке и лоше пословне резултате одговорност се увек може пребацити на депресиране цене над којима предузеће нема никакву контролу. За руководство је то угодна ситуација, судећи по томе што нико не подноси оставке због лоших пословних резултата. За професионалне менаџере би такво стање било неподношљиво – за апаратчике то не представља проблем.

Део стручне јавности ће скочити као опарен на сваку најаву раста цена услуга државних предузећа, али ће увек имати разумевања када приватни сектор повећа своје цене, с разлогом или без њега. Цене банкарских услуга у Србији, супериорно највише у региону и Европи, не секирају готово никога; повећање цене струје (једне од најнижих у региону) изазива жестоку реакцију. (Илустрације ради, банкарске марже у Србији веће су од осталих у региону од 53 до 344 одсто.)

Сви ови проблеми делом су у вези и са неразумевањем логике пословања државних предузећа којима друштво, још из времена социјализма, додељује улогу добротворних установа. Државна предузећа то нису и њихове цене не могу бити инструмент социјалне политике. Као и приватно предузеће, и државно мора водити рачуна само о сопственом билансу и развоју. Будући да су ова врста предузећа у правилу везана за стратешке привредне гране, држава може интервенисати само у домену стратешког усмеравања, контроле и сузбијања злоупотребе монополске позиције.

Социјална политика и социјална давања морају ићи само на терет буџета. Она не смеју бити скривена, нити преваљена на државна предузећа. Само ће тада социјална политика бити препознатљива, а помоћ усмерена ка онима којима је најпотребнија.

За раст цена услуга државних предузећа не постоји добар тренутак. Овај данас је најгори и бољи је само од онога који ће доћи у априлу, када тема корекције цена струје и гаса поново буде на дневном реду.

финансијски консултант