По изјави владиног министра, Икеа, као и свака велика компанија, „може да поставља правила и да тражи посебне услове”. Можда не треба анализирати сваку реч која се изговори или фројдовски омакне у новинском интервјуу, али „случај” Икеа, и без суверенистичког цепидлачења, отвара низ важних питања и даје повода за озбиљну анализу развојне политике Србије.

Истина, Икеа јесте одлична компанија, изванредан је пословни модел и долази из државе која заслужује свако поштовање. Упркос томе, исказ да Икеа може постављати правила у сувереној држави је неопрезан, поготово када долази од владиног званичника. Правила би морала постављати држава, и то искључиво у складу са својим потребама и приоритетима, а не према потребама страних или домаћих инвеститора. Ово правило би морало да важи без обзира на степен очајања у коме се нека национална економија може наћи.

Ако jе циљ Икее, на пример, да на српском тржишту доминантно продаје робу коју производи у другим земљама, тада не постоји ниједан разлог да јој држава даје „посебне услове” или погодности. Икеа ће наћи или неће наћи локацију за своју мега-продавницу, отвориће је или је неће отворити. Све што Икеа буде радила, радиће искључиво у свом интересу, како је то и логично.

С друге стране, ако је Икеа нашла економски интерес да у Србији и озбиљније производи (не само да продаје), ако се позитиван платнобилансни ефекат тога може израчунати и ако је дугорочан, тада држава има разлога да се умеша и да помогне у реализацији инвестиције. Све ово морало би бити у домену прецизне и педантне економске рачунице. Тиме би се предупредио епилог у коме би држава чинила неспорне финансијске уступке, а за узврат не би добила ништа осим осмеха и варљивих обећања.

Разлика између две поменуте варијанте је огромна и ту је кључна стратешка вододелница. Ако би Икеа доминантно трговала, отварање мега-продавнице би био добар новински наслов и прилика да се политичка елита слика, да се запосле рођаци и заради нека пара. Економски интерес Србије је овде споран, будући да свака увозно оријентисана инвестиција повећава одлив девиза и додатно убија домаћу индустрију. Држава је својом политиком курса динара, царинском и пореском политиком већ учинила толико бесмислених, неселективних и лоше одмерених уступака да је апсурдно додатно стимулисати инвестиције окренуте домаћем тржишту.

Наравно, инвестиције ове врсте увек обрадују потрошаче и усхите оне економисте који опсесивно држе до потрошачког избора. Све је то хвале вредно, али кључно питање данас није у сфери потрошачког избора у опремању станова. Драма Србије одвија се на терену индустрије и отварања производних радних места, на терену извоза и платног биланса, избегавања дужничке катастрофе и голог економског опстанка.

Искуство показује да давање бесмислених погодности иностраним инвеститорима није помогло транзиционим државама да се развију мада јесте помогло потрошачима да купују квалитетнију робу. Тако економски другоразредне или трећеразредне државе, помогнуте кредитима из иностранства, увозе туђу прворазредну робу. Економски и индустријски то их не помера с места, изузев што их катастрофално задужује.

Икеа је сјајан модел на коме се могу анализирати економски феномени Србије. По ономе што се до сада могло наслутити, чини се да је Икеин ентузијазам много већи у трговинској него у производној сфери. То свакако није кривица Икее. Ако је основни разлог слабог инвестирања у Србију то што је економски амбијент лош и нереформисан, како се тврди, како то да такав амбијент није сметња инвестицијама у трговину, али јесте у производњу? Када себи растумачи овај парадокс, Србија ће направити крупан корак ка изласку из економског, пре свега индустријског безнађа у коме се налази.

Није посао странаца да Србију развијају већ да у њој зарађују. Држава мора сама бринути о свом развоју и мора схватити да нема развоја који се дешава сам по себи, или, како се то „научно” каже, снагом тржишта. Развој се мора планирати, њиме се мора управљати, мора постојати јасна стратегија, и мора постојати једно министарство које се тиме бави, не четири. За развој су потребне домаће банке, укључујући и развојне банке, потребно је стимулисање домаће штедње и инвестиција – нису потребни кеш кредити и стимулисање приватне потрошње увозне робе. Са банкарским системом у страним рукама, са енормним каматама, са монетарним системом који више води рачуна о интересима банкарског сектора него о интересима развоја земље, економија ће у најбољем случају таворити.

Коначно и можда најважније, Србија мора пронаћи начин да бар економску сферу професионализује и деполитизује. Без тога, никаквог озбиљног економског помака не може бити.

финансијски консултант