Када се светска економска криза оконча, на њеним развалинама ће остати неупослени индустријски капацитети, обиље новоштампаног новца и огромни државни дугови. Овако лошем обиљу на једној страни придружиће се оскудица хране на другој.

Вишак индустријских капацитета је настао услед огромне тражње за робом из времена пре избијања светске економске кризе. Тражњи која је почивала на великој кредитној експанзији је дошао крај и протећи ће много времена пре него што слободни капацитети поново буду у пуном погону.

Спасавајући своје финансијске системе, развијене земље су штампале енормне количине новца. Када привреде изађу из рецесије, тај новац ће морати да се повуче и поништи. Ако се са повлачењем новца порани, рецесија ће се поново вратити. Ако се закасни, светска економија ће ући у опасан инфлаторни циклус. Прави тренутак није лако препознати.

Државе су направиле и огромне буџетске дефиците које ће деценијама морати да рефинансирају на финансијским тржиштима, чиме ће подизати тражњу за капиталом. Каматне стопе ће зато расти, новца за приватни сектор ће бити мање, а привредни опоравак ће бити успорен.

То ће и за Србију бити веома лош амбијент. Прилив индустријских инвестиције ће бити слаб, док ће раст каматних стопа додатно отежати отплату дугова који се гомилају. Постоји ипак један глобални тренд који Србији иде на руку. У последње три године дошло је до великог повећања цена хране на светском тржишту, и тај тренд је незаустављив.

Оваква кретања се више не дају објаснити само климатским факторима, циклусима у производњи хране, или падом вредности долара (преко кога се цене хране исказују). Скок цена хране има у себи малтузијанску димензију и везан је за експлозивни раст светске популације. Повећана тражња сада долази из динамичних и многољудних држава у развоју. Оне морају обезбеђивати све веће количине хране, задовољавајући при томе и промењену структуре тражње. Ове земље су све богатије, хране се боље и разноврсније, па је велики раст цена меса, на пример, јасна илустрација тог феномена.

Производња хране је угрожена и тиме што се земљиште све више користи за житарице у производњи биогорива. Проблем претеће енергетске оскудице се тако прелива и на тржиште хране и додатно подстиче раст цена.

На овакав изазов може се одговорити само повећавањем површина које се обрађују, и подизањем продуктивности у пољопривреди – то је лакше рећи него учинити. Нове обрадиве парцеле се могу добити крчењем шума, али тај процес додатно угрожава већ одавно нарушени еколошки баланс. Ако се изузму развијене земље, продуктивност у пољопривреди је и даље веома ниска, и ти се трендови не могу брзо променити. Овде су потребна не само огромна улагања у пољопривреду, већ исто тако и велика улагања у укупну инфраструктуру.

У оваквом амбијенту отпочела је грозничава борба за плодно земљиште у којој предњаче потенцијално најугроженији – Кина и Далеки исток, као и богате земље Блиског истока. Оне покушавају да у Африци, неким деловима Азије и Јужне Америке купе или дугорочно закупе огромне површине земљишта и тако обезбеде дугорочне и стабилне изворе хране. Срећом, уместо топовњача користи се новац, али то овај процес не чини мање контроверзним. На овај начин се потенцијално угрожавају дугорочни интереси локалног становништва и откупљује земља која је њихов највреднији, често и једини ресурс.

Важно је да Србија разуме процесе који су у току, јер простора за грешке више нема. Уз енергетику и инфраструктуру, пољопривреда и производња хране би морали бити апсолутни стратешки приоритети. Домаћи извозни потенцијал на овом сегменту је неспоран, али се процеси не смеју препустити стихији, очекујући да моћ тржишта реши све проблеме.

Србија своју стратегију мора учинити компатибилном са Европском унијом. Формулисање ове стратегије отвара огроман број питања – како подмладити и ревитализовати село, како подићи образовни ниво пољопривредника, на које сегменте тржишта се усмерити, како одговорити на еколошка ограничења, како повећати конкурентност и истовремено обезбедити стабилан амбијент аграру, итд. Ревитализација села би истовремено дала подстрека и развоју туризма и етнозанатства. Коначно, и не најмање важно, село је и место колективног памћења у коме се чува душа нације.

финансијски консултант
www.nkatic.wordpress.com