Хронична неликвидност српске привреде није последица светске економске кризе. Она је резултат финансијске недисциплине државе, али и привредне структуре којом доминирају монополи и картели. Оваква структура, као и модели понашања који из ње следе, један je од основних извора домаће, сада већ ендемске инфлације.

Владајућа економска теорија третира инфлацију као монетарни феномен, дакле као резултат прекомерног штампања новца. Народној банци Србије (НБС) много се тога може замерити, али прекомерно штампање новца није на том списку. Како онда објаснити чињеницу да је домаћа инфлација годинама једна од највиших у Европи?

Српска економија је посебан случај, па се на њу мора применити „специјална” монетарна теорија. Један од њених најважнијих елемената је привредно „међукредитирање”, појам који је ушао у моду седамдесетих година прошлог века и односио се на узајамно робно кредитирање домаћих предузећа. Међукредитирање временом је измакло контроли и прерасло је у социјалистички еуфемизам за финансијску недисциплину.

То је концепт у коме предузећа међусобно размењују робу и услуге, али их не плаћају. Промет се остварује без новца, плаћања се одлажу унедоглед, а дуговања и потраживања бујају преко сваке мере. Онај ко купује не брине превише због цене – када коначно буде измирио своје обавезе, оне ће инфлацијом бити умањене. Онај ко продаје, цену мора повећати за трошкове финансирања и за ризике неплаћања које је тешко проценити, па је увек мудрије зарачунати што више. На овај начин монетарна политика се обесмишљава, а цене расту и када је политика НБС рестриктивна.

Ако се такво понашање могло разумети у систему друштвеног власништва, како је могуће да се сличан модел понавља и у новокомпонованој капиталистичкој привреди? Како то да се приватна предузећа понашају слично као и самоуправна, да испоручују робу и услуге иако не знају када ће и да ли ће бити плаћени? Одговор је једноставан – немају избора и немају куд.

Тржиштем доминирају велика предузећа, поготово трговинска, и ту постоји апсолутна асиметрија моћи. Велики купци својим добављачима могу диктирати услове какве желе или их могу једнострано мењати како им се прохте. Мања предузећа немају друге купце, а евентуални покушај да кроз суд заштите своје интересе осуђен је на неизвесну и скупу агонију и извесну одмазду моћних дужника.

Одлагање плаћања, поготово у амбијенту високе инфлације и енормних каматних стопа, веома је уносно. Новцем који се ускраћује добављачима могу се ширити империје и може се заграбити још више. Домаћи моћници не праве разлику између економског силеџијства и тржишне утакмице.

Такву разлику не прави ни држава. Она купује робу и услуге, али их не плаћа или још горе плаћа их селективно. Институција која би морала бити узор финансијског реда и дисциплине сада постаје други генератор неликвидности. Само се у таквом амбијенту може догодити да држава има новац да кроз субвенционисање огромних каматних стопа сипа новац банкама, али нема новац да плати за већ извршене услуге.

Све док су односи моћи такви какви јесу, инфлација и неликвидност ће бити системски. Нешто се ипак може урадити или се бар може покушати.

Привреда мора ући у процес мултилатералне компензације у коме би сви повериоци пријавили своја потраживања без страха од одмазде дужника. То није чаробни штапић, неће решити проблем неликвидности, али ће га бар мало ублажити, јасно квантификовати и указати на генераторе неликвидности и на предузећа која морају отићи у стечај.

Ваљало би размислити и о увођењу интервентног закона којим би се увела дисциплина плаћања и у платни промет. Можда би било мудро и да се сва плаћања са роком дужим од шездесет дана третирају као продаја на кредит, са свим инструментаријем и регулативом која уз то иде.

Када је држава у питању, регулатива би морала бити још строжа. Држава би морала стандардизовати своје услове плаћања, а обавезе измиривати редом којим пристижу. Свако прескакање реда морало би се третирати као кривично дело будући да се разлози прекоредних исплата пре свега налазе у сфери корупције.

Није добро када се држава меша у односе између предузећа на уређеном тржишту. Српско тржиште, нажалост, није уређено. Када од таквог тржишта држава окреће главу, она управо тим немешањем шаље јасну поруку да је на страни јаких и да им допушта злоупотребу тржишне позиције. Домаћи теолози неолиберализма морају коначно схватити да држава никада није неутрална.

nkatic.wordpress.com

финансијски консултант