Званичне процене овогодишњег пада бруто домаћег производа (БДП) Србије крећу се између три и четири процента. У амбијенту светске економске кризе то би се могло сматрати успехом, да већ у раној фази рецесионог циклуса није дошло до великог пада броја запослених. Релативно мали пад БДП-а, уз огроман пад броја запослених (бар 160.000 у последњих дванаест месеци) тешко се може објаснити само рецесионим порастом продуктивности. Оваква кретања доводе у питање ваљаност обрачуна реалног БДП-а.

Висина и раст БДП-а непоуздана су мера успеха националне економије – квалитета живота још мање. Његов обрачун, као и обрачун повезаних категорија попут инфлације или продуктивности, све више се одваја од економске стварности. Статистичка методологија се тешко носи са великим променама глобалних економских процеса не само у Србији, већ и у државама са веома развијеним системима статистичког праћења.

Учешће услуга у БДП-у све је веће, и тешко је разлучити колико је овај раст последица сталног повећавања цена услуга, а колико реалног пораста њиховог обима. Данас је јасно да су финансијски сектор или тржиште некретнина, на пример, током последње деценије стварали више илузију вредности него што су стварале вредност.  Та илузија се затим статистички материјализовала као пораст реалног БДП-а, креирајући привид економског успеха. Летонија и Исланд су најснажнија и најнесрећнија илустрација овог феномена.

Глобална економска међузависност, раст спољнотрговинског промета, разноврсност понуђене робе, као и стално креирање нових производа стварају додатне проблеме за статистику. Географска диверзификација производње довела је до тога да је финални производ, више него икада, збир компоненти произведених у различитим државама, које имају различите нивое продуктивности и трошковну структуру. Због свега тога, статистичка анализа цена финалних производа постаје огроман проблем који отежава и обрачун реалног БДП-а.

Ако се на Далеком истоку роба купи за долар, а потом на домаћем тржишту прода за три, ефективни пораст БДП-а земље увозника ће бити два долара. Што је ниво маржи које трговци зарачунавају већи, домаћи БДП ће бити већи. Наравно, и домаћи трговац ствара вредност јер је робу ставио на располагање купцу и у тај процес уложио знање, рад и средства, али ту вредност није лако објективизирати. Монополизована и картелизована тржишта поготово омогућавају увећавање маржи, што доводи до још већег статистичког прецењивања домаћег БДП-а. Идентичан процес се одвија и у индустрији која се базира на увозним компонентама.

Овакви робни токови могу сакрити стварну инфлацију – ако набaвне цене увозних производа падају, а домаће продајне цене остају исте или падају спорије, долази до инфлаторног повећавања маржи које статистика тешко уочава. То повећање је нерегистрована инфлација која се прелила у реални БДП, а да никаква нова вредност није створена.

На овај начин раст продуктивности иностраних извозника (отуда снижавање цена) може довести до фиктивног статистичког раста БДП-а земље увозника. Исти ефекат има и прецењени курс валуте земље увозника – и он снижава набавне цене увозних производа.

Што је (хронични) трговински дефицит земље већи, што је курс домаће валуте прецењенији, и/или што је веће присуство монопола и картела на домаћем тржишту, већа је и вероватноћа да БДП такве земље буде статистички прецењен. Ово је само хипотеза, али она најбоље може објаснити чудне феномене и вишегодишња дивергентна кретања БДП-а и стопе запослености у Србији.

Излаз из статистичког лавиринта није тако тежак, али је потребно променити владајућу економску парадигму која фетишизира значај раста БДП-а. Поузданију слику стварног економског стања и трендова пружа кретање раста запослености – оне запослености од које се убирају порези и доприноси и која је темељ добробити и појединца и државе.

У тржишној привреди која не запошљава на силу, по државном или партијском диктату, само је пораст броја запослених права мера успеха економске политике. На том сегменту је и једна од најважнијих разлика између предузећа и државе. Предузеће може бити успешно и када број запослених стагнира или опада – држава то не може. Привредни раст при коме све мање људи ради у суштинском смислу је рецесија, без обзира на то што економска наука рецесију другачију дефинише.

Све док се број запослених смањује, оптимизам и најаве изласка из кризе које се базирају  на расту БДП-а само су пука илузија и тријумф статистике над реалношћу – у Америци или Србији, свеједно.

финансијски консултант