Платформа, истине и заблуде

У мноштву политичких и медијских шумова насталих након неспретног објављивања (нацрта?) платформе за Косово и Метоxију, као да заборављамо да поставимо и затим одговоримо на она најелементарнија питања. Прво од њих јесте свакако да ли нам уопште треба платформа.

Свиђало се то неком или не, међународни и унутрашњи статус Косова јесте најзначајније отворено државно и национално питање Србије. Улазити у политички дијалог (преговоре) без полазних основа и дефинисаног циља, значило би унапред себе осудити на неуспех. То би такође представљало терање воде на воденицу оних који тврде да Србија или не зна шта хоће па купује време или има неку тајну, деструктивну(?) агенду. Објављивањем платформе Србија своје циљеве чини легитимним, јавним и почиње борбу за политичку подршку међународних фактора и светског јавног мњења. Будући да је, од готових решења, тренутно на столу једино Ахтисаријев план преточен у устав косовских Албанаца из 2008, званичним увођењем у игру српског предлога стварају се услови за кредибилну алтернативу и за већи маневарски простор нашем преговарачком тиму. Наравно, већи маневарски простор подразумева и већу одговорност, као и неку облигацију резултата, што неке може у старту да обесхрабри. И они које је лако обесхрабрити требало би да знају да је боље остварити макар и део неког плана него ништа без плана.

Уколико смо се сагласили о потреби постојања платформе за преговоре, следеће питање јесте да ли је потребно и како око ње остварити што снажнији унутрашњи консензус и државно јединство. Одговор се сам од себе намеће: дискусијом и коначним усвајањем у Народној скупштини. Тачно је да влада предлаже и спроводи политику земље, али ово питање превазилази редовно управљање државом. Усвајањем оваквог документа у парламенту позиција Србије у дијалогу била би ојачана, јер би то значило да се ставови не могу лако променити под инстант притиском. То би такође значило да нешто од тако предложеног међународни посредник мора да уважи, а не да једна страна добија све и неометано спроводи своју агенду под плаштом статусне неутралности, у коју ионако више нико не верује. Европски савезници Србије би добили додатне аргументе у разговорима с Берлином, који без промене шаховских фигура нема намеру да да зелено светло за почетак преговора о чланству у ЕУ, све док Србија и Косово не потпишу споразум о нормализацији по угледу на уговор две Немачке из 1972. Услов за даљу фазу евроинтеграције није наставак техничког дијалога, како неки наивно тврде ових дана, већ дефинисање статуса севера КиМ.

Треће питање је анализа актуелног (нацрта?) платформе. Предлог у вези са удруживањем српских општина и њихов аутономан политички живот јесте исправан и инспирисан је предлогом Центра за нову политику из 2010. године. Тиме би се такозване паралелне структуре трансформисале у јединице локалне самоуправе с високим степеном аутономије и с могућношћу међусобног повезивања и сарадње, имајући функционалну везу и са Београдом и са Приштином. Београд оваквим предлогом може да доказује да му примарни циљ више није подела КиМ, а да истовремено на терену обезбеди колективна права Срба и онемогући фактичко стварање друге албанске државе на Балкану. Уосталом, зар се у првом члану Ахтисаријевог плана не каже: „Косово ће бити мултиетничко друштво”? За разлику од Ахтисарија, овим устројством би се то и реално обезбедило. Овако формулисан предлог, уз коректну презентацију и дипломатски напор, велики број европских држава би могао да прими позитивно, а и оне кључне, пре свега Француска, која се увек залагала за широку територијалну аутономију Срба на КиМ.

С друге стране, предлог о регионализацији Косова много је мање логичан и спроводљив, нити је јасно шта се њиме жели постићи. Уколико косовски Албанци не желе да живе у структурама организованим у регионе, како Београд може на то да их натера? Што се тиче самог метода, нејасно је зашто је јавност сазнала за план из новина и страних дипломатских кругова. Подразумева се да иностране партнере треба припремити и делом унапред задобити, али шта се онда радило свих претходних месеци? С конкретним нацртом државне платформе увек прво треба да се упознају народни посланици и домаћи политички актери. Као што смо већ рекли, документ би такође морао да буде дебатован у скупштини, како би добио карактер националног, у противном биће брзо маргинализован и заборављен.

Да закључимо, платформа за преговоре усвојена у парламенту неопходна је уколико се жели задобити минимум респекта од косовских Албанаца и међународне заједнице, као и остварити минимум интереса у вези са КиМ. За очекивање је да ће сваки текст Србије наићи у старту на баражну ватру, како би му се одмах обориле вредност и очекивања. Али након тог периода, уколико се остане доследан, доћи ће до озбиљнијег промишљања и уважавања. Потпуно је легитимно да се у домаћој јавности критикује постојећи текст, али је симптоматично да већина критичара полази од става да нам никаква платформа није потребна и да нам је само камен око врата у фактичком признању независног Косова, и то све са Уставом из 2008. године. Уколико овакав дефетистички став преовлада и у политичкој елити, тако да никаква платформа ни не буде усвојена, поштеније је не трошити народну енергију и одмах признати да актуелним изазовима нисмо дорасли и прихватити државу косовских Албанаца за коју су они спремни да се истрајније боре.