Дипломатија у изнудици

Неочекивано сазвана девета рунда преговора између Београда и Приштине завршила се без споразума али је остао утисак да су две стране за нијансу приближиле ставове и да би у наставку преговора могле постићи сагласност о статусу заједнице српских општина на Косову. Међутим, упркос девет сусрета преговарача нека спорна питања су још на почетку и велико је питање да ли ће у крајње суженом временском оквиру, колико је остало до подношења извештаја Кетрин Ештон, моћи да добију адекватан одговор.

Пре свега, необично је било већ и то што је шефица европске дипломатије одлучила да после неуспеха осме рунде уопште закаже нови сусрет у Бриселу. Разлог би, вероватно, требало потражити у настојању Брисела да избегне још један неуспех у политици према западном Балкану, али и притиску из Вашингтона који жели да затвори ову епизоду у свом ангажовању на Балкану. И док се и једна и друга страна у преговорима међусобно оптужују за неуспех досадашњих преговора, европским дипломатама изгледа да је решење надомак руке и да би у завршници требало појачати темпо да би се дошло до споразума. Због тога je за данас најављена десета рунда преговора.

Београд од почетка не крије шта очекује да добије за уступке због којих је прешао многе раније „црвене линије” у односима са Приштином: то је датум почетка преговора о чланству у ЕУ који би омогућио да се смири прилично напета економска и политичка ситуација у земљи. Између осталог, владајућој коалицији у Србији то би омогућило да се без притиска бриселских преговора позабави горућим економским и социјалним проблемима, декларацијом о аутономији Војводине и многим другим политичким питањима. Приштина је у ове преговоре ушла не због понуда из Брисела – почетка преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању Косова Европској унији и, евентуално, „белом шенгену” – него због још једине ствари коју очекује од Београда, столице у Уједињеним нацијама.

Разлог да Хашим Тачи постави и овај захтев на преговорима у Бриселу могао би бити утисак да се преговори приближавају завршетку и да би без споразума о овом питању косовски премијер тешко могао бранити пред својим сународницима уступке које је учинио у погледу овлашћења Заједнице српских општина. За Београд је то у овом тренутку тешко прихватљиво јер би тиме остао без последњег адута у односима са Приштином и, без обзира на то да ли би или не би формално признао независност Косова, де факто прихватио косовску „реалност”. Такво решење би се уклапало и у такозвани немачки модел решавања косовског питања јер, ваља подсетити, две немачке државе су својевремено заједно биле присутне у светској организацији иако се званично нису признавале.

За Београд, последња рунда преговора отвара и друга питања. Између осталог, није јасно да ли би Заједница српских општина на Косову обухватала само четири општине на северу или и шест општина са српском већином јужно од Ибра? После осме рунде преговора многима се чинило да се подразумева да би у њој било изједначено свих десет општина али су прве изјаве српских преговарача у последњој рунди преговора оставиле утисак да би овлашћења која су предмет преговора имале само општине на северу. То, свакако, није без значаја пошто већина Срба који су после 1999. године остали на Косову живе јужно од Ибра (процењује се да их има око 60.000) док их је на северу око 40.000. Већ та чињеница говори да су четири општине северно од Ибра (Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток) далеко од позиције и утицаја Републике Српске у БиХ, где живи око 1,5 милиона становника и који, самим тим, имају знатно већи утицај који им гарантује Дејтонски споразум.

И претходне и актуелне власти у Београду су због тога често на мети оправданих критика да у преговорима са Приштином имају само у виду интересе мањине Срба на северу, занемарујући већину јужно од Ибра.

Такође, морала би се имати у виду и ситуација која би, ако се споразум постигне, настала после прелазног периода када Косово потпуно напусте међународне организације. Досадашње искуство говори да се последњих година нагло смањује присуство и ЕУ (Еулекс) и УН (Кфор)и да Кфор (НАТО), упркос незадовољству које често изазива међу Србима, представља једину реалну снагу која колико-толико гарантује безбедност Србима и другим мањинским заједницама на Косову. Српски преговарачи су због тога вероватно и отворили питање присуства такозваних косовских заштитних снага на северу после ступања на снагу евентуалног споразума између Београда и Приштине.

Свакако, постоји и низ других питања која би овакав споразум морао садржати и која говоре да су досадашњи преговори још веома далеко од свеобухватног и сложеног међународног аранжмана какав је био Дејтонски мировни споразум. На оптимизам европске дипломатије да би отварање процеса уласка обе стране у ЕУ створио атмосферу поверења између Београда и Приштине у којој би се сва ова питања лакше решавала сенку бацају не само догађаји на Косову после 1999. него и искуство БиХ која ни осамнаест година после Дејтонског споразума није успела да отклони бројне проблеме у односима између два ентитета. Због тога се ни после девете рунде преговора између Београда и Приштине не може рећи да су две стране на прагу решења која ће дугорочно донети стабилност Косову и свима онима који живе на том делу територије.

Професор на Факултету политичких наука