Од петооктобарске до шестомајске Србије

Иако је много тога већ речено о протеклим српским изборима политичке страсти се не смирују, а неповерење јавности у политичаре и партије као да никада није било веће. „Петооктобарску” Србију после непуних дванаест година заменила је „Шестомајска Србија”. Прва је веровала да је прошлост оставила иза себе и оптимистички је гледала у европску будућност Србије. Друга верује да је мрачну прошлост заменила мучна садашњост и сасвим неизвесна будућност. Можда су ови избори потврдили да је Србија коначно демократска земља у којој се на власт долази и с власти силази на изборима, али је проблем у томе што се демократија не једе и што су до сада јалове демократије пре или касније постајале плен демагога и популиста.

Алекса Ђилас је пре више година тим поводом сковао термин „Вајмарска Србија”, Вилијем Монтгомери је написао књигу „Кад аплаузи утихну” док је Драгољуб Мићуновић недавно узвикнуо да су и Немци 1933, доведени до очајања Великом кризом, демократски гласали за аутократију (заправо и нису имали за шта друго да гласају јер су обе главне опције биле недемократске). Пошто сваки народ има владу какву заслужује, Србима би у том случају готово извесно следио сценарио несрећне Грчке у којој данас ниједна партија нема шансу да оформи владајућу већину. Упркос томе, немам утисак да је у Србији демократија угрожена и да ће било каква ауторитарна политика имати шансу док буде оних који се сећају Србије осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Чак и упркос томе што демократија у овој земљи више много не занима такозвану међународну заједницу (САД и ЕУ). Иако Срби никада нису претерано волели своје политичаре и владаре, увек су љубоморно чували своје уставе и скупштине, и то се вероватно ни у будућности неће променити.

Због тога бисмо морали у обзир узети и могућност да нису погрешили бирачи него партије које нису умеле или нису хтеле да чују упозорења. Истини за вољу, у то је тешко поверовати поред многобројних агенција за испитивање јавног мњења и стручњака који су у медијима самоуверено најављивали победу досадашње владајуће коалиције. Тако се и могло догодити да је Србија у првој половини ове године добила једну од најскупљих предизборних кампања до сада (наводно је само на ТВ спотове потрошено око 35 милиона евра). Ниједна странка владајуће коалиције није била спремна да прихвати критику десетогодишњег биланса транзиције (што је вероватно нормално) нити да се одреди према све жешћој кризи у земљи и окружењу (што уопште није нормално). Ма колико то маркетиншким маговима изгледало невероватно, српски бирачи разумеју разлику између пропаганде и политике и не воле да буду било чија гласачка машина (тада гласају „ногама” или белим листићима).

Европа која нема алтернативу готово је две деценије била идеја водиља свима онима који су желели да изађу из безнађа Милошевићеве Србије. Битно је, међутим, то што је Европа све до 2005. године била одиста симбол мира и просперитета да би потом запала најпре у институционалну кризу (после пропасти пројекта европског устава) а затим и финансијску, којој се не види крај. Словеначки економиста Јоже Менцингер свакако није једини који ЕУ предвиђа судбину бивше Југославије. И због тога је на овим изборима „Европа која нема алтернативу” за многе постала „Европа која није алтернатива”. Иако се Србија за последње четири године приближила ЕУ више него током претходних двадесет година криза је учинила своје. За део Србије који је од иностранства упознао само летовалишта северне Грчке ова земља је годинама била пример успеха ЕУ. Данас је Грчка на ивици да буде избачена из еврозоне и, уколико се то догоди, изгледи за пријем било које друге балканске земље задуго ће бити равни нули.

Још један моменат заслужује пажњу. Поред оног дела такозване грађанске класе („круга двојке”) који је окупљен око неколико партија и многобројних невладиних организација био врло гласан током зимских протеста 1996-1997. на сцени се појавио и дотле невидљиви део грађанства који је први пут после рата изашао на улицу не тражећи много. Пензионери, домаћице, службеници и занатлије су од политичара тражили мало пристојности, одговорности и законитости да би могли својим радом обезбедити средства за живот. Од тада па надаље гласали су за „демократску опозицију” да би се после 5. октобра поново повукли у анонимност пред наметљивошћу и агресивношћу новопечених богаташа и транзиционих добитника. Део њих се с истим захтевима вратио на сцену овог пролећа али на предизборним скуповима СНС-а.

Због тога је „шестомајска Србија” почетак новог политичког циклуса кога неће обележити само гафови новоизабраног председника и неискуство његове странке него ће у том периоду готово све странке у Србији морати поново да увере бираче у сврху свог постојања. За утеху им може послужити што у томе неће бити усамљене – њихову судбину деле и партије и лидери широм Европе. Криза је до сада с власти уклонила Андреаса Папандреуа и Николу Саркозија, а слична судбина прети и Бараку Обами и Ангели Меркел, политичарима за које се не може рећи да нису били дорасли свом положају. То што у 21. веку више неће бити ни црвених ни плавих ни националних застава које би требало следити сигурно им неће ићи наруку јер ће из ове кризе свака земља изгледа морати сама да тражи излаз.