Од пресуде до кризе

О ослобађајућој пресуди Хашког трибунала у процесу хрватским генералима готово да је речено све што је имало да се каже. Пресуда је изазвала експлозију одушевљења у Хрватској и огорчење у Србији, поново распламсала националне страсти, довела до захлађења односа између Београда и Загреба и дестабилизовала односе на западном Балкану. Разлог због кога ова одлука, која је поделила и судско веће, има такве последице крије се у уверењу с обе стране српско-хрватске границе да је њоме донета и коначна пресуда о узроцима и одговорности за грађански рат у Југославији. За Хрватску, она је коначна потврда тезе о „домовинском рату“, тј. ослободилачком карактеру рата који је водила деведесетих година. У Србији, где се верује да је повод рата био сепаратизам западних република који је разбио заједничку државу и угрозио тековине вековне борбе за ослобођење, пресуда је дочекана као коначна потврда да је Хашки трибунал инструмент антисрпске политике сила које су разбиле Југославију.

Из таквог угла, последице ове пресуде превазилазе односе Србије и Хрватске и имају непосредног утицаја на односе на „западном Балкану“, охрабрују сепаратизам и удаљавају и Србију и друге земље региона од Европске уније. Она, према оваквом виђењу, угрожава крхке односе три етничке заједнице у Босни и Херцеговини, повећава албанске амбиције на Косову и у Македонији и угрожава међунационалне односе у Србији. Догађаји који су уследили последњих дана као да потврђују ова страховања која би ослобађајућа пресуда Рамушу Харадинају даље учврстила. Последице би биле прекид преговора између Београда и Приштине и дуготрајан застој у односима између Србије и Европске уније, али и погоршање укупне ситуације у региону, нову плиму национализма и крах политике ЕУ према западном Балкану који још увек није превазишао последице распада Југославије и деценије грађанског рата.

Прва жртва таквог сценарија били би преговори између Београда и Приштине под покровитељством Европске уније. Пресуда Хашког трибунала изазвала је талас протеста у Србији и даље продубила ионако пољуљано неповерење српских партија и јавности према ЕУ. Уље на ватру доливају и изјаве приштинских званичника, подизање споменика погинулим припадницима тзв. ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе током сукоба 2001. као и манифестације у Македонији, на Косову и у Албанији поводом „Дана заставе“, највећег албанског националног празника, којим се ове године обележава и сто година од настанка албанске државе. У узаврелој атмосфери простор за преговоре ће бити сасвим сужен и сваки могући уступак српске или албанске стране протумачио би се као „национална издаја“. Чак и уколико би се под притиском ЕУ и САД преговори наставили, преговарачима би било веома тешко ако не и немогуће да убеде своју јавност у њихову сврсисходност и непристрасност посредника.

У подједнако неповољној ситуацији нашла би се и ЕУ коју би овај сценарио суочио с могућим фијаском политике коју је водила на западном Балкану током претходних десет година. Још од самита у Загребу и Солуну, њена окосница била је идеја да „европска перспектива“, тј. изгледи ових земаља за прикључење Унији, смањује напетост у региону и њу је напредак у односима Србије и Хрватске последњих година учврстио. Отопљaвање између две земље у Бриселу је протумачено као потврда да политика ЕУ даје резултате не само у тзв. дејтонском троуглу (Србија, Хрватска и Босна и Херцеговина) него и отвара могућност попуштања и преговора између Београда и Приштине који би утицали и на смиривање етничких напетости у Македонији од чије стабилности зависи и равнотежа на југу Балкана. То је био и разлог због кога се у појединим европским престоницама (у Паризу и Лондону, на пример) веровало да би Хрватска и Србија требало истовремено да уђу у ЕУ чиме би се створили услови и за нормализацију у Босни и Херцеговини, а тиме и повећали изгледи за пријем и ње и осталих земаља региона у Унију. Чак и када се то показало немогућим због ситуације на Косову, остала су очекивања да би већ и пријем Хрватске у Унију могао бити мотив осталим земљама да наставе процес евроинтеграције и релаксирају међусобне односе.

Хашка пресуда и реакције на њу обарају овај аргумент, и то у ситуацији када криза европске интеграције јача у Унији „замор проширењем“ и смањује кредибилитет њене политике на западном Балкану. Вероватно би у томе требало видети мотиве европске дипломатије да инсистира на наставку преговора Београда и Приштине, упркос чињеници да ни прва („техничка“) фаза није донела охрабрујуће резултате. Одлука европског изасланика Роберта Купера да у јулу прошле године не истраје у решавању питања царинских печата него да одложи наставак преговора за септембар била је повод да Приштина пошаље своје „специјалце“ на север Косова и изазове отпор локалних Срба, вишемесечне демонстрације, барикаде и сукобе са Кфором. Наставак преговора у условима крајње заоштрених српско-албанских односа због тога не улива много наде а евентуални неуспех би и западни Балкан и политику Уније према њему вратио десет година уназад. И због тога је Унија на потезу јер од тога што учини или не учини наредних месеци зависиће и исход ове кризе. 

Предраг Симић

професор Факултета политичких наука