Уморни од обећања

Европска унија је уморна од ширења али је, изгледа, и Србија помало уморна од Европе. Улазак Србије у ЕУ још увек подржава више од 50 одсто јавности али је тај проценат најнижи у последњих једанаест година. Још убедљивији су подаци који говоре о ставу јавног мњења према НАТО-у. Улазак Србије у евроатлантску заједницу подржава тек 30 одсто испитаника, мање него у Црној Гори и у Републици Српској. Недавно одржану конференцију НАТО-а, прву такве врсте у Београду, пропратиле су гласне критике у медијима и демонстрације.

После једанаест година транзиције и три године економске кризе српска јавност је, по свему судећи, уморна од обећања „европске будућности” и неиспуњених очекивања. Бојазан да ће се, после испуњења бројних захтева ЕУ, Србија суочити с новим и тежим условима као да је потврђена недавном одлуком холандског парламента да одложи расправу о ратификацији ССП-a са Србијом и изјавом посланика Бундестага да ће „Србија морати да призна независност Косова” пре уласка у ЕУ. Самопоштовање Срба су, међутим, више од изјава немачких и холандских посланика, погодиле недавне увреде водитељке на једној америчкој телевизији упућене њиховој земљи.

Последице није тешко претпоставити. Они који су и до сада тврдили да је Србија непожељна на Западу ове поруке ће протумачити као потврду да је „европски пут Србије” од самог почетка био заблуда и да је време да се она врати тамо где је стала 2000. године. Онима другим, који и даље верују у „европску Србију”, биће много теже да увере јавност да, упркос томе, Србија „мора истрајати на европском путу”. Између ће се наћи бирачи који ће, заморени кризом којој не виде крај и огорчени ароганцијом порука које ових дана стижу не само са Запада, морати на изборима да гласају за једну или другу опцију.

Послужимо ли се једном француском фразом, лако бисмо могли доћи до закључка „да је данас Европу тешко волети”. Уздрмана најдубљом кризом од свог настанка, ЕУ данас покушава да очува своје тековине и настави ширење. Неизвесна судбина евра, који је за последње три године изгубио трећину вредности, доводи у питање „еврозону” а тиме и јединствено европско тржиште. Таласи избеглица из арапског света навели су Брисел да уведе ограничења слободе кретања (шенген) која погађају и западни Балкан. Тешко је отети се утиску и да је ЕУ касно и неодлучно реаговала на економску кризу која најтеже погађа слабије чланице.

Још неизвеснија је будућност НАТО-а који две деценије тражи нову улогу у свету после „хладног рата”. Жртве интервенције НАТО-а у Либији подсетиле су многе на сличне догађаје у недавној прошлости и обновиле критике и у Европи и у САД. Сасвим неочекивано, њима се придружио и одлазећи амерички државни секретар за одбрану запитавши да ли је „НАТО зрео за пензију”.

Ни Европа ни „евроатлантска заједница” из данашње кризе, међутим, неће изаћи исте. Уколико желе да опстану, ЕУ и НАТО ће морати да пронађу решења која ће бити различита од оних у прошлости. Обамина Америка таква решења данас пре види у Кини и на Пацифику него што их тражи у Европи. Чак и најтврђи атлантисти у Америци попут Збигњева Бжежинског не могу да превиде чињеницу да је Кина највећи поверилац САД и да су привреде ове две земље данас повезане на начин на какав су Шуманов план и ЕЗ повезали Западну Европу после Другог светског рата. За Европљане, Русија више није претња која даје разлог за опстанак евроатлантске заједнице него битан партнер од чијих „петродолара” зависи опоравак европске привреде.

За разлику од некадашње Вишеградске групе и осталих земаља које су деведесетих година своје проблеме успешно „извезле” уласком у ЕУ и НАТО, земље западног Балкана могу рачунати на много мању подршку ових организација. Добра вест за њих гласи да се у Бриселу схвата да, упркос кризи (или баш због ње), будућност уније зависи од њене способности да настави ширење европског пројекта до географских граница Европе и да је западни Балкан, хтели то или не, на дневном реду. Одлуке о пријему Хрватске, прве међу земљама које је ЕУ средином деведесетих означила као западни Балкан, носе управо ту поруку.

Лоша вест је да се пореским обвезницима у земљама ЕУ у сваком новом кандидату привиђа „Грчка, Ирска или Португалија”, тј. земља коју ће пре или касније морати спасавати својим тешко зарађеним новцем. Лоша вест за данашњу Србију је и да ће немачки, холандски и многи други парламентарци и бирачи у њој још дуго видети проблем а не решење балканских проблема и да ће још дуго бити америчких ТВ водитеља који ће, попут Челзи, о њој говорити као о „последњој бољшевичкој земљи”.

Посао „евроинтеграције” остатка западног Балкана ће бити тежак. Ове земље ће морати да реше наслеђене проблеме и претворе свој регион у економски самоодрживу целину која се неће појавити пред благајном ЕУ тражећи помоћ. Србији ће, вероватно, бити још теже. Поред тога што ће морати озбиљно да поради на свом имиџу и све већим захтевима уније, понеће и терет регионалне стабилизације због тога што Брисел у њој види не само највећу земљу региона него и земљу „од које је све почело”. Најтеже ће бити убедити немачке посланике да за Косово постоје и друга решења осим признања. За утеху, стоји чињеница да су и ранији кандидати уочи пријема у унију морали да реше сличне, истина не толико тешке, проблеме. Њихово искуство, ипак, говори да уколико етнички и територијални спорови у Европи имају решење онда је тренутак за то када се земље у којима постоје нађу пред вратима уније.

Укратко, ако и даље желе да уђу у Европску унију Срби и њихови суседи ће наредних година морати да науче да буду „већи Европљани од Европљана”.

професор Факултета политичких наука