Одмах након што је, крајем прошлог месеца, без икакве претходне стручне расправе, утврђен и достављен Народној скупштини предлог закона о тајности података спонтано је отворена и још траје прилично „жестока” јавна расправа поводом концепцијских и правно-техничких недостатака овог предлога закона.

Стицајем околности, много пажње привукле су одредбе предлога закона којима је циљ да ограниче постојећа овлашћења за приступ информацијама потребним за вршење надлежности два државна органа, заштитника грађана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

Ова два органа, по важећим законима, имају право увида у сваки документ потребан за остваривање надлежности, без ограничења. А Предлог закона о тајности података иде за тим да такву позицију квалитативно промени. По њему заштитник грађана и повереник више не би имали ex lege право приступа ни једном документу који носи ознаку поверљивости. Уместо тога, за увид у „тајне” информације имали би „право на одобрење” (чл. 38), а у одређеним случајевима тај увид би могао бити и ускраћен (чл. 40).

На најначелнијем, уставном нивоу, занимљив је однос предложених решења и члана 20. став 2. Устава Републике Србије који гарантује да се достигнути ниво људских права не може смањивати. Постојећа овлашћења нису никаква лична овлашћења већ овлашћења државних органа установљених за то да би штитили људска права. Је ли њихово ограничавање у складу са поменутом уставном одредбом?

У образложењу закона наводи се да се предложеним ограничењима „спроводи демократски принцип да ником не могу бити доступни сви тајни подаци”. Принцип, разуме се, није споран, ником нити треба нити могу да буду доступни сви тајни подаци. Баш зато врло је „интересантан” начин на који предлагачи, потпуно занемарујући реални контекст, принцип тумаче. Наиме, и по важећим законима заштитник грађана и повереник за информације нису надлежни за Народну скупштину, председника републике, владу, Врховни и Уставни суд..., па им сходно томе нису доступни подаци које поседују ови органи. Реч је, дакле, о заиста великом фундусу недоступних информација, али ако то није довољно да се задовољи горе поменути „демократски” принцип, предлагачи су могли предложити да се из надлежности заштитника и повереника изузму и БИА, ВБА..., за кога год сматрају да треба. Можда би имали проблема да јавности и окружењу објасне разлоге за то, али нас не би бар довели у ситуацију да у предлогу закона имамо решења за која је, у упоредном праву, буквално немогуће пронаћи преседан.

Предлаже се (чл. 40 ст. 3) да одлуку о ограничавању права увида у одређене информације доносе органи које би заштитник и повереник требало да контролишу. За такво „решење” по коме „надзирани” могу да суспендују овлашћења „надзорника”, заиста не постоји преседан нигде у упоредном праву. Управо обрнуто, у великом броју демократских земаља право надзорних органа на приступ информацијама наглашава се формулацијама, као што су „без обзира на степен тајности...”, „државне или службене тајне неће спречити...”, „право на неограничен приступ...”, „без обзира на степен поверљивости...”. А баш нико у свету није се упустио у карикирање елементарних принципа управног права дајући могућност „нижем”, првостепеном органу да суспендује овлашћења „вишег”, другостепеног.

Добро је што су овакви предлози привукли критичку пажњу јавности. Али није добро што једна друга ствар, мислим много битнија, није привукла пажњу какву заслужује. Наиме, за покушај да се на нормалан начин уреди сфера тајности није главна ствар то да се формално утврде „демократски” критеријуми који дефинишу шта и по којој процедури може бити тајна и упишу у закон. Главна ствар је обезбедити да се ти критеријуми заиста остварују у пракси. Не само зато да јавност не би била непотребно ограничавана него и зато да би, кад је то потребно, била ограничавана. Због тога у упоредном праву и пракси постоје различити органи под контролом владе и парламента, који се за разлику од повереника и омбудсмана не баве људским правима, већ је њихов посао да врше надзор управо да би у пракси обезбедили остваривање законом утврђених критеријума и правила о тајности.

Предлог закона међутим не предвиђа ништа слично. Напротив, он „оригинално” предвиђа да ће то код нас радити некаква „служба” владе (чл. 87). А дефинитивно, никаква стручна служба, то је аксиом у организацији државне власти, нити има, нити може имати надзорна и инспекцијска овлашћења без којих је прича о стварном надзору потпуно беспредметна. Дакле, „мајстори тајни” и даље ће, само сада под фирмом „нових демократских стандарда”, несметано моћи да их креирају.

„Поверавањем” надзора над применом Закона о тајнама субјекту који не може да га врши, се, уместо успостављања неопходног реда у хаотичну сферу тајности, нуди само илузија о томе. А и без тога, илузија имамо и превише.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности