Nedavno sam se, povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, čije razmatranje u Narodnoj skupštini uskoro predstoji, obratio zaštitniku građana Republike Srbije s formalnom inicijativom da, koristeći ustavna ovlašćenja koja on ima, za razliku od poverenika za informacije, na taj Predlog zakona podnese amandman koji bi štitio insajdere, ili kako ih u svetu češće zovu whistle blowers – duvači u pištaljku.

Insajdere, ili „duvače u pištaljku”, ljude koji su spremni da ustanu u zaštitu javnog interesa, da se suprotstave zloupotrebama, korupciji, kriminalu i da se radi toga sukobe sa formalnim ili neformalnim „pravilima” o čuvanju raznoraznih tajni, zbog funkcije na kojoj sam, srećem prilično često. Zbog toga znam da ti ljudi, gotovo po pravilu, doživljavaju vrlo ružne stvari i da im je pomoć itekako potrebna.

Čovek koji je javno ukazao na delovanje „drumske mafije” u JP „Putevi Srbije”, ostao je bez posla. I onaj drugi iz JP „Železnice Srbije”, koji je govorio o nezakonitosti u nabavci „šarenih” vozova, takođe je ostao bez posla. Autor knjige „Vojna tajna” koja je dokumentovala da je u aktivnostima nekadašnjih generalštaba bilo i teškog kršenja ljudskih prava i klasičnog kriminalnog delovanja, proveo je čak jedno vreme i u zatvoru. Gradski ombudsman u Kragujevcu, koji je ukazivao na enormno zapošljavanje stranačkih kadrova u lokalnoj upravi, smenjen je. Dečak koji je razotkrio finansijske malverzacije u Domu učenika u Beogradu, ostao je bez đačke stipendije.

Budući da sam, onako kako sam mogao, nastojao da pomognem insajderima, dobro znam da to nije nimalo lako. Primer za to je „kampanja” koju sam, radi vraćanja na rad insajdera koji je doprineo razotkrivanju „drumske mafije”, morao da pokrenem. Nju sam uz pomoć nekoliko medija (uključujući i „Politiku”) kojima to služi na čast, nekako (jedva) uspešno okončao, naravno svestan toga da je pomoć u pojedinačnim slučajevima inferiorna u odnosu na sistemsku zaštitu tih ljudi, da je prava stvar da se u relevantne zakone unesu odredbe kojima će ovim ljudima biti zajamčeno da neće snositi odgovornost (krivičnu, građansku, prekršajnu, disciplinsku...).

To je i bio razlog da u Predlog zakona i izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je još u decembru 2007. podržan sa više hiljada potpisa podrške građana podnet Narodnoj skupštini, mi koji smo činili ekspertsku grupu, unesemo rešenje o zaštiti insajdera. Taj predlog je prošle godine na volšeban način, nimalo u skladu sa „našim visokim administrativnim kapacitetima” nestao u nekoj birokratskoj „crnoj rupi”, da bi se nedavno, nakon intervencije poverenika za informacije i ombudsmana, ipak pojavio. Iako nikad nije razmatran, ipak su, po svemu sudeći, taj predlog i „gužva” oko njega znatno doprineli tome da vlada Srbije i sama podnese Narodnoj skupštini Predlog zakona i izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Vladin predlog je preuzeo veliku većinu rešenja iz predloga koji je podnet kao građanska inicijativa. Samo, neka rešenja su izostavljena. Ne mnogo, nekoliko, ali, nažalost, takvih da izostavljanje svakog pojedinačno može izazvati ozbiljne dileme i nerazumevanje. Posebno  je teško shvatljivo da vladin predlog ne sadrži nikakve odredbe o zaštiti insajdera. Jer uz činjenicu da naša praksa svakodnevno nudi razloge za to u vidu mnogih konkretnih slučajeva, vlada bi morala imati u vidu i obaveze koje je Srbija preuzela ratifikovanjem Konvencije UN protiv korupcije i Građansko-pravne konvencije protiv korupcije, kao i odgovarajuće preporuke GRECO-a, koje zemlji i formalno nalažu da obezbedi pravnu zaštitu insajdera.

Uostalom, ako smo već poodavno, izmenama krivičnog zakonodavstva i uvođenjem u pravni poredak famoznog „svedoka saradnika”, čak i teškim, okorelim kriminalcima, pod uslovom da daju doprinos otkrivanju i gonjenju još gorih od sebe, dali mogućnost da izbegnu i sasvim očigledno zaslužene sankcije, zar nije krajnje vreme da i poštene ljude zaštitimo od očigledno nezasluženih.