Изручење избеглица

Ових дана је министарка правде у Влади Србије Снежана Маловић донела одлуку о изручењу Радмиловић (Љубомир) Радојка (38), избеглице из Вучјака Чечавског, код Славонске Пожеге, којом је потврдила раније донесене одлуке Одељења за ратне злочине Вишег и Апелационог суда у Београду o испуњењу законских претпоставки за његово изручење правосудним органима Републике Хрватске. Радмиловића је 2. децембра 2011. ухапсила српска полиција у селу Мартинци, код Сремске Митровице, где је живео последњих десетак година са статусом избеглице. Ухапшен је на основу међународне потернице коју је расписао Биро Интерпола Загреб, а по налогу Жупанијског суда у Пожеги, који га је у току 2004. године у одсуству осудио због наводног ратног злочина над цивилним становништвом на казну затвора у трајању од три године.

До сада су у Србији, према подацима Веритаса, по међународним потерницама Бироа Интерпола Загреб, ухапшена 23 Србина из Хрватске са избегличким статусом, који су у Хрватској, у одсуству, процесуирани за ратне злочине. Од тога, седморици се судило или се суди пред Већем за ратне злочине у Београду након што је Хрватска уступила њихове предмете српском правосуђу, двојица су изручени, а двојица чекају изручење у Хрватску, за једнога је поступак још у току, док су за остале поступци изручења обустављени.

До доношења новог Устава Србије, претходни је имао одредбу о забрани изручења држављана Србије другим државама, па се није ни постављало питање о њиховом изручењу другим државама. Међутим, мишљења су била подељена поводом питања какав статус имају избеглице. О овоме се расправљало начелно, али не и у пракси пред надлежним судовима.

Члан 38 новог Устава Србије одређује да држављанин Србије не може бити протеран, ни лишен држављанства или права да га промени. О забрани да буде изручен другој држави нема помена у овом, као ни у било ком другом члану Устава. Али то не значи да је изручење другим државама аутоматски дозвољено. Члан 16 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима и даље забрањује изручење окривљених или осуђених лица уколико су држављани Србије. Ова законска препрека може да буде превладана међународним уговором, и то по два основа. Прво, сам закон одређује да се изручење окривљених или осуђених лица спроводи по одредбама потврђених међународних уговора, а изручење се спроводи по одредбама овог закона тек ако међународни уговор не постоји или одређена питања тим уговором нису регулисана. Друго, чак и да такве одредбе у закону нема, Србија може да закључи међународни уговор са било којом државом, или више њих, којим предвиђа изручење држављана Србије. Такав уговор, по ратификацији у парламенту, ставља ван снаге одговарајуће одредбе закона, у складу са одредбама Устава по којима су потврђени међународни уговори изнад домаћих закона и непосредно се примењују.

Пошто ни у Уставу ни у законима Србије није било правних препрека, Србија и Хрватска су на нивоу министара правде, 29. јуна 2010. у Београду потписале Уговор о међусобном изручењу лица која су окривљена и осуђена за организовани криминал и корупцију, али не и за ратне злочине.

У члану 4 Закона о избеглицама Републике Србије одређено је да ,,Република Србија обезбеђује колективну заштиту личних, имовинских и других права и слобода избеглица и обезбеђује им међународну правну заштиту на начин који је утврђен за њене грађане”.

Будући да цитирана одредба Закона о избеглицама поводом питања правне заштите изједначава избеглице са сопственим грађанима (држављанима), односно не прави разлику, онда из такве законске одредбе произилази јасан закључак да се ни избеглице, без међународног уговора који би другачије регулисао ову проблематику, не могу изручивати другој држави за кривична дела ратних злочина, па тако ни у Хрватску.

Породица окривљеног Радмиловића, његова одбрана и Крајишници окупљени око Веритаса сматрају да су српски судови и министарка правде, у овом случају, прекршили поменуте одредбе и из домаћег законодавства и из потврђених међународних уговора, због чега је одбрана најавила уставну жалбу Уставном суду Србије.

Иначе, Радмиловић је, са осталим Србима из 26 села са искључиво или претежно српским становништвом, смештених у Пожешкој котлини, по наредби Кризног штаба Пожега, од 28. октобра 1991, морао наредног дана да напустити своје село Вучјак Чечавски. У току ,,чишћења” поменутих села, убијено је 67 особа српске националности, просечне старости око 60 година, међу којима су и Радојков отац Љубомир (51) и деда Милан (81), за чијим посмртним остацима се још трага. За спроведено етничко чишћење тих 26 села, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи после Другог светског рата, још нико није процесуиран.

На основу међународних потерница које је расписао Биро Интерпола у Загребу, широм света до сада је ухапшено 116 Срба из Хрватске, од којих су 34 изручена Хрватској. Од изручених, до сада је против њих 14 поступак обустављен или је оптужба одбијена, углавном након преквалификације дела ратног злочина у оружану побуну. Оволики број обустава поступака против особа са међународних потерница указује и на злоупотребу Интерпола од стране Хрватске.

*Информационо-документациони центар Веритас