Rezultati nedavnih izbora i odziv birača za novi petogodišnji saziv Evropskog parlamenta (skupštine 27 zemalja članica Evropske unije, a ne cele Evrope) izazvali su iznenađenje i zabrinutost u evropskoj birokratiji i političkoj eliti. Ti rezultati i poraz većine vodećih političkih partija nisu, međutim, nikakvo iznenađenje. Oni su, pre svega, upozoravajući protest i potvrda realnog stanja velike otuđenosti nacionalne i političke elite EU od stvarnog života i realnosti u kojoj žive oni koje ta elita predstavlja i o čijem životu odlučuje.

Na izbore je izašlo 43 odsto od 375 miliona glasača. To je najmanja izlaznost od 1979. godine, od kada je broj onih koji glasaju u stalnom padu. U Velikoj Britaniji, na primer, izlaznost je bila svega 35 odsto. Mala izlaznost ozbiljno dovodi u pitanje demokratski legitimitet novih poslanika Evropskog parlamenta.

Protest su iskazali i oni koji su izašli na izbore. Većinu svojih glasova su dali marginalnim partijama koje ili nemaju jasan politički program ili nude ekstremna rešenja. U Švedskoj, na primer, Partija pirata je osvojila dva mesta u Evropskom parlamentu. Ta mala partija je osnovana 2006. godine, a njen glavni cilj su ukidanje autorskih prava na Internetu i besplatno korišćenje svega što je na taj način dostupno.

Mnogo veće upozorenje predstavlja veliki broj glasova ekstremnim, mada još uvek marginalnim, političkim partijama koje se obično nazivaju desničarskim. Tako je u Velikoj Britaniji Britanska nacionalna partija (BNP) prvi put dobila dva mesta u Evropskom parlamentu. To je najveći dosadašnji politički uspeh jedne takve partije, veći nego što su ga ikada imali predratna Unija fašista i kasniji Nacionalni front.

Evropska elita je na te upozoravajuće poruke reagovala „iznenađenjem”, ponekim priznanjem da bi rezultate izbora „trebalo analizirati” i novim podgrejavanjem „politike straha”, po onoj Makijavelijevoj – „sigurniji ste ako vas se boje nego ako vas vole”.

To ne može pomoći. Problemi postoje i suočavanje sa njima se ne može izbeći. Marginalne ekstremne partije koristeći najniže emocije uspele su da pridobiju podršku javnosti, jer su one jedine javno govorile o stvarnim problemima, na primer, o nekontrolisanoj imigraciji, manipulaciji sa imigrantima i sve većim socijalnim razlikama. Zašto o tome ne govore vodeće političke partije?

Ne može pomoći ni etiketiranje tih partija kao desničarskih. Takozvana evropska levica je tokom poslednje decenije vlasti u većini evropskih zemalja dovela do izuzetno dubokih socijalnih razlika, najveće ekonomske krize u novijoj istoriji, vodila nekoliko neokolonijalnih ratova i, što je najgore, iskazala veliko gađenje prema bilo kakvom demokratskom procesu, mišljenju javnosti i prema životnim problemima. Apsurdno je da desničarske partije danas jedine govore o socijalnoj pravdi i miru.

Na minulim evropskim izborima nije bila reč o ideologiji nego o protestu i kazni otuđene političke elite koja vodi EU. Ta elita je, a samim tim i EU, kako kaže jedan od njenih spoljnopolitičkih stručnjaka Mark Leonard, „privatni svet birokrata i diplomata”, svet u kome se sve dešava iza scene. EU je, tvrdi Leonard, „nevidljiva ruka”. Prema britanskom autoru Bruni Voterfildu, EU je postala „jedinstvena forma državništva u 21. veku”, baziranog na saradnji i trgovini između nacionalnih i elita međunarodnih korporacija koje „potpuno isključuju javnost Evrope”.

U takvom sistemu 70 odsto odluka EU se donosi na zatvorenim sednicama „tajnih” 300 radnih grupa Saveta EU. Zatim, 15 odsto odluka donosi Komitet stalnih predstavnika članica EU i preostalih 15 procenata donosi Savet ministara. Na neki način iznad svega toga je Evropska komisija koju čine oni koje niko od građana EU nije birao, iako je formalno najviše telo Savet EU. Ali to telo zaseda iza zatvorenih vrata i sa tih sastanaka, izuzev saopštenja, ne postoji zvanična dokumentacija. Ono što se na tim skupovima razgovara je „no paper” – znači, ne može biti izloženo javnoj diskusiji. Članovi nacionalnih delegacija ne mogu čak da sede u istoj sobi gde su njihovi lideri. Postoji sistem zvan „antići” ( po jednom italijanskom diplomati) po kojem dvojica birokrata EU izlaze svakih 20 minuta i informišu nacionalne delegacije o tome šta se priča iza zatvorenih vrata. Ali, i to što kažu je „no paper” i ne može biti korišćeno kao zvaničan dokument. To je ozbiljan demokratski deficit EU.

Rezultati nedavnih evropskih izbora nisu poslednje ali jesu ozbiljno upozorenje EU eliti.