Резултати недавних избора и одзив бирача за нови петогодишњи сазив Европског парламента (скупштине 27 земаља чланица Европске уније, а не целе Европе) изазвали су изненађење и забринутост у европској бирократији и политичкој елити. Ти резултати и пораз већине водећих политичких партија нису, међутим, никакво изненађење. Они су, пре свега, упозоравајући протест и потврда реалног стања велике отуђености националне и политичке елите ЕУ од стварног живота и реалности у којој живе они које та елита представља и о чијем животу одлучује.

На изборе је изашло 43 одсто од 375 милиона гласача. То је најмања излазност од 1979. године, од када је број оних који гласају у сталном паду. У Великој Британији, на пример, излазност је била свега 35 одсто. Мала излазност озбиљно доводи у питање демократски легитимитет нових посланика Европског парламента.

Протест су исказали и они који су изашли на изборе. Већину својих гласова су дали маргиналним партијама које или немају јасан политички програм или нуде екстремна решења. У Шведској, на пример, Партија пирата је освојила два места у Европском парламенту. Та мала партија је основана 2006. године, а њен главни циљ су укидање ауторских права на Интернету и бесплатно коришћење свега што је на тај начин доступно.

Много веће упозорење представља велики број гласова екстремним, мада још увек маргиналним, политичким партијама које се обично називају десничарским. Тако је у Великој Британији Британска национална партија (БНП) први пут добила два места у Европском парламенту. То је највећи досадашњи политички успех једне такве партије, већи него што су га икада имали предратна Унија фашиста и каснији Национални фронт.

Европска елита је на те упозоравајуће поруке реаговала „изненађењем”, понеким признањем да би резултате избора „требало анализирати” и новим подгрејавањем „политике страха”, по оној Макијавелијевој – „сигурнији сте ако вас се боје него ако вас воле”.

То не може помоћи. Проблеми постоје и суочавање са њима се не може избећи. Маргиналне екстремне партије користећи најниже емоције успеле су да придобију подршку јавности, јер су оне једине јавно говориле о стварним проблемима, на пример, о неконтролисаној имиграцији, манипулацији са имигрантима и све већим социјалним разликама. Зашто о томе не говоре водеће политичке партије?

Не може помоћи ни етикетирање тих партија као десничарских. Такозвана европска левица је током последње деценије власти у већини европских земаља довела до изузетно дубоких социјалних разлика, највеће економске кризе у новијој историји, водила неколико неоколонијалних ратова и, што је најгоре, исказала велико гађење према било каквом демократском процесу, мишљењу јавности и према животним проблемима. Апсурдно је да десничарске партије данас једине говоре о социјалној правди и миру.

На минулим европским изборима није била реч о идеологији него о протесту и казни отуђене политичке елите која води ЕУ. Та елита је, а самим тим и ЕУ, како каже један од њених спољнополитичких стручњака Марк Леонард, „приватни свет бирократа и дипломата”, свет у коме се све дешава иза сцене. ЕУ је, тврди Леонард, „невидљива рука”. Према британском аутору Бруни Вотерфилду, ЕУ је постала „јединствена форма државништва у 21. веку”, базираног на сарадњи и трговини између националних и елита међународних корпорација које „потпуно искључују јавност Европе”.

У таквом систему 70 одсто одлука ЕУ се доноси на затвореним седницама „тајних” 300 радних група Савета ЕУ. Затим, 15 одсто одлука доноси Комитет сталних представника чланица ЕУ и преосталих 15 процената доноси Савет министара. На неки начин изнад свега тога је Европска комисија коју чине они које нико од грађана ЕУ није бирао, иако је формално највише тело Савет ЕУ. Али то тело заседа иза затворених врата и са тих састанака, изузев саопштења, не постоји званична документација. Оно што се на тим скуповима разговара је „no paper” – значи, не може бити изложено јавној дискусији. Чланови националних делегација не могу чак да седе у истој соби где су њихови лидери. Постоји систем зван „антићи” ( по једном италијанском дипломати) по којем двојица бирократа ЕУ излазе сваких 20 минута и информишу националне делегације о томе шта се прича иза затворених врата. Али, и то што кажу је „nо paper” и не може бити коришћено као званичан документ. То је озбиљан демократски дефицит ЕУ.

Резултати недавних европских избора нису последње али јесу озбиљно упозорење ЕУ елити.